Bez šampanjca

(Od našeg stalnog dopisnika)

Da je vest o Nobelovoj nagradi za mir bila imalo očekivana, u Beloj kući bi se glancale čaše za šampanjac već od rane zore, kada je zazvonio telefon zbog poziva iz Osla, a prigodan govor bi već bio uobličen. Ovako, starajući se o predsednikovoj dobroj reputaciji, portparol Bele kuće Robert Gibs odbio je čak sa novinarima da podeli kako je doslovce glasila reakcija njegovog šefa kada je još krmeljav, negde pre šest sati ujutro, čuo vest da ga je Nobelov komitet iz Osla okitio ovim priznanjem, kratko je saževši opsiom da je „predsednik bio veoma iznenađen“. Gibsova reakcija te zore bila je još kraća. Jedno „uau“ je bilo sve što je mogao da prozbori kada je prvi novinar zatražio komentar. Izvori iz Bele kuće su naglasili da nisu ni znali da je predsednik nominovan te da niko nije mogao da sanja da će nagrada pripasti baš njemu, tim pre što se zna da je kandiatura pristigla u Oslo 1. februrara, u poslednjem trenutku, kada Barak Obama nije bio predsednik ni celih deset dana. Dan pre nego što je Nobelov komitet obelodanio svoju odluku, novine su tipovale na premijera Zimbabvea Morgana Cvangirajia, na avganistansku aktivistkinju Simu Samar te na disidente u Kini.

Sati su tekli, govor još nije sročen, a Obama je prvi deo radnog dana proveo na sastancima sa timom za nacionalnu bezbednost, posvećenim pitanjima rata a ne mira za koji je, paradoksalno, nagrađen. U Avganistan je več poslao preko 20.000 vojnika, i upravo razmišlja da li da im kao pojačanje uputi još bar toliko ili čak 40.000 koliko zahteva glavnokomandujući snagama NATO u Avgansitanu Stenli Mekristal. Novinarima koji su nervozno cupkali na travnjaku ispred Bele kuće još od prepodneva rečeno je da se još malo pritrpe, što je neko duhovito prokomentarisao – „Predsedniku treba još pola sata da učini nešto čime bi zaista zaslužio Nobelovu nagradu“. Da šampanjca neće uopšte biti postalo je jasno čim je predsednik kročio ka ružičnjaku Bele kuće i javnosti se obartio tonom koji više priliči izjavi saučešća: „Nisam očekivao da ću ovako da se probudim“, započeo je šturo obraćanje novinarima i ostavio ih nakon svega šest minuta da u glas za njim dovikuju pitanja na koja nije bio raspoložen da odgovara. Nakon kratke šale da je nagrada, što se njegovih ćerki tiče, samo šlag na rođendansku tortu njihovog kućnog ljubimca Boa, i što pada na veliki vikend usled državnog praznika, Obama je naglasio svoje iznenađenje i skrušenost pred takvom počasti, i zatim ozbiljnim glasom dodao: „Da budem iskren, ne osećam da sam zaslužio da se nađem u društvu tolikih znamenitih ličnosti koje su ovom nagradom počastvovane“. Rekao je da shvata da se ona nekada dodeljuje kao podsticaj, i da će je stoga prihvatiti kao poziv da se uhvati u koštac sa izazovima 21. veka, poput kontrole nuklearnog naoružanja, klimatskih promena te rasnih i verskih trvenja. Za šta mu, prema sopstvenom priznanju, neće biti dovoljan ni čitav život, a kamoli mandat. Iz Bele kuće je potom pristiglo saopštenje da će 1,4 miliona dolara, koliko iznosi novčana vrednost nagrade, predsednik pokloniti u dobrotvorne svrhe, ali ime kolaterlanog dobitnika još nije poznato.

I Obamine pristalice i njegovi protivnici saglasni su u oceni da je priznanje, u najmanju ruku preuranjeno, i da je ono stiglo kao nagrada za lepe namere i još lepše reči, izgovorene pred ushićenom masom prošle godine u Berlinu, ove godine u Pragu, Kairu i nedavno na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Pride, ako je članovima Nobelovog komiteta promako satirični skeč iz zabavne emisije „Subotom uveče uživo“ emitovan manje od nedelju dana pre njihove odluke, u kome je Obama ismejan zbog slabog učinka, članovima predsednikovog kabineta svakako nije. Pored Freda Armistena, koji glumi predsednika, na ekranu je bila lista neobjavljenih poslova. „Prvog dana od kad sam stupio na dužnost obećao sam da ću da zatvorim Gvantanamo. Je li zatvoren? – Nije. Obećao sam da ćemo se povuči iz Iraka – jesmo li? – nismo, bar ne kad sam poslednji put proveravao. Rekao sam da ćemo popraviti stanje u Avganistanu. Je li tamo bolje? – Nije, zapravo mislim da je čak i gore. Obećao sam da ćemo imati reformu zdravstvenog sistema – imamo li je? – dođavola ne! Čak sam lično išao u Kopenhagen da se založim da Čikago bude domaćin Olimpijade 2016, ali se i to izjalovilo…“

Opširnije u štampanom izdanju „Vremena“ od četvrtka, 15. oktobra.