Nemačka: Pobeda desnice

Več pola sata posle zatvaranja glasačkih mesta u Nemačkoj sve je bilo jasno: Vladu će napraviti demohrišćani i libarali, socojaldemokrate su pretrpele istorijski poraz, dok se naslednica komunističke partije bivše Nemačke Demokratske Republika, takozvana „Leva“ partija, etablirala kao snaga ne samo na istoku, već u čitavoj zemlji. Prema prvim proračunima rezultati glase

– Takozvani „Crni“, CDU-CSU, Hriščansko demokratska unija u zajednici sa Hrišćansko socijalnom unijom, (ova druga postoji samo u Bavarskoj, gde prva ne nastupa, dobila je 33,8 odsto glasova.

– Njen budući partner u vladi, liberalna FDP, Slobodarska nemačka partija, tj. „Žuti“, sa 14,6 odsto dostigla je najbolji rezultat u svojoj istoriji.

– Socijaldemokratska partija Nemačke, SPD, je sa svega 23,0 odsto glasova ostvarila najgori rezultat od kada je prvi put nastupila na parlamentarnoj pozornici u Vajmarskoj republici pre drugog svetskog rata.

– Za zelene je glasalo 10,7 odsto građana Nemačke.

– Partija koja sebe zove „levom“ – „Die Linke“ – da ne bi koristila kompromitovan naziv Komunistička partija, naslednica vodeće partije u propaloj istočnoj Nemačkoj demokratskoj republici, uspela je da pridobije 11,9 odsto glasača, što znači da nije više samo relevantna snaga u istočnom delu Nemačke, nego u celoj zemlji.

Ostatale partije, pa ni ultradesne, nisu uspele da preskoče cenzus od 5 odsto.

Neposredno posle izbora čini se da će nova „crno-žuta“ koalicija u parlamentu imati 6 mandata više od svih ostalih. Zbog veoma komplikovanog nemačkog izbornog sistema, u kome svaki građanin ima dva glasa – jedan za partiju koju bira, a drugi za kandidata u svom izbornom okrugu – to nije definitivno, ali na prvi pogled se čini da bi ta većina mogla da bude i nešto uverljivija. Uostalom, socijaldemokratski kandidat za kancelara, Frank Valter Štajnmajer, već je priznao poraz.

To znači da će Angela Merkel ostati predsednica vlade, kao što mnogi govore, politički najjača žena na svetu, a kraj nje će kao potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova stajati šef liberala Gvido Vestervele. U Nemačkoj nikoga ne zanima, ali kod nas posle debata o neodržanoj Paradi ponosa je možda ipak potrebno reći, i da je Vestervele homoseksualac, koji ne samo da ne krije svoje seksualno opredeljenje, nego na sve moguće prijeme mnogo češće vodi svog „životnog partnera“, nego gospođa Merkel svog zakonitog supruga, koji je diskretan čovek i „ne voli gužvu“. Vestertvelovo polno opredeljenje ni jednog trenutka nije bilo deo bilo čije izborne kampanje.

Nova nemačka vlada će nesumnjivo davati jaču podršku poslodavcima, neko bi rekao, kapitalu. Poći će od uverenja da samo ustupcima bogatim vlasnicima firmi može da se pokrene posrnula privreda, te tako da se omogući socijalna sigurnost radnicima. Liberali su u predizbornoj borbi zahtevali značajno spuštanje poreza na dobit, kapital i imovinu. Do koje mere će uspeti da te svoje želje u detalju sprovedu u delo zavisi od komplikovanih koalicinih pregovora. Nemačka je, smatraju mnogi eksperti, isuviše zadužena za takve eksperimente, ali račun će svakako platiti oni, koji su i do sada najgore prolazili.

Što se tiče spoljne politike, u odnosu nove vlade prema nezavisnosti Kosova, približavanju Evropskoj uniji Srbije i mogućnosti takozvanog „belog Šengena“ za građane Srbije neće se promeniti ništa.

Pitanje je, kako i zašto je nekada najmoćnija socijaldemokratska partija na svetu, čiji je lider Vili Brant još pre nekoliko decenija bio uzdanica ne samo evropske demokratske levice, nego i dobrog dela sveta, pre svega i siromašnijih zemalja Afrike, Azije i latinske Amerike, mogla da padne na tako niske grane? Pitanje je utoliko važnije, što će se to odraziti i na ostale socijaldemokratske partije u Evropi, pa i na odnose unutar institucija Evropske unije.

Karakteristično je da je socijaldemokratija glasove gubila upravo na levici. Ujedinjene, Socijaldemokratska i „Leva partija“ bi sa 35,8 ili 35,9 odsto glasova bile i sada najjača partija u nemačkom parlamentu, mada ni tako ne bi imala većinu. Problem je u tome, što socijaldemokrate nikako neće sa „levima“, jer ih smatraju komunistima. Isto tako bilo je pred dolazak Hitlera na vlast: socijaldemokrati su u komunistima videli veću opasnost, nego u nacistima. Ovo poređenje naravno važi samo za podele unutar levog bloka. Ta nova podela na „leve“ i „ultraleve“ snage svakako minimizira snagu socijalno slabijih građana i učvršćuje položaj kapitala koji se krije iza lepog naziva „tržišna privreda“, a što u praksi često znači dominaciju prava jačega.

Socijaldemokratska partija je još pod Gerhardom Šrederom, a pogotovu u vreme kad je zamenik predsednika vlade u Nemačkoj bio Štajnmajer, „odlutala u desno“ da bi se dodvorila biračima u centru. Posle ovog poraza se zasada ne vidi ko bi mogao da izbije na njeno čelo. Njen oporavak zavisi od pojave novih ličnosti, čija imena još ne znamo.