Uhapšena članica grupe Bader-Majhof

Zbog povezanosti sa tri ubistva od pre 30 godina, u Nemačkoj je uhapšena pedesetdvogodišnja Verena Beker, nekadašnja članica ekstremne levičarske Frakcije Crvene armije (Rote Armee Fraktion; RAF). DNA podaci sugerišu da je ona aprila 1977. u Karlsrueu bila umešana u ubistvo Zigfrida Bubaka nemačkog javnog tužioca, njegovog vozača Gebela i tužiočevog telohranitelja, policijskog oficira Georga Vurstera. Atentatori su 7. aprila 1977. pucali u centru Karlsruea s motocikla na Bubakova službena kola, „komanda Ulrike Majnhof“ je preuzela odgovornost. Kažu da možda nije povukla obarač, ali da imaju dokaze da je atentatorima pružila suštinsku podršku.

Te godine je bilo sličnih ubistava: 30. jula 1977. Jirgen Ponto, vlasnik Drezdner banke je ubijen na vratima kuće u pokušaju kidnapovanja; 5. septembra 1977. Hans Martin Šlejer, bivši oficir SS trupa i jedan od najmoćnijih industrijalaca u Zapadnoj Nemačkoj je kidnapovan.

April 1977: pokrivena tela Zigfrida Bubaka i njegovog vozača. Nemačko tužilaštvo obnovilo je istragu o umešanosti članice Frakcije Crvene armije u ubistvo tužioca Bubaka, a pojačalo je sumnju posle pretresa njene kuće i njenih papira.

Verena Beker, sedamdesetih

Verena Beker uhapšena je mesec dana posle atentata na Bubaka, ali nije osuđena za njegovo ubistvo jer u tom trenutku nije bilo dovoljno dokaza. Ko je konkretno pucao do danas nije utvrđeno. Ipak, osuđena je na doživotni zatvor zbog umešanosti u šest drugih ubistava, ali je pomilovana 1989. godine i kasnije puštena iz zatvora. Živela je u Berlinu. Volfgang Kraushar, ekspert za istoriju RAF, izjavljuje da je moguće da je Bekerova umešana u ubistvo Bubaka, jer podaci iz 1977. ukazuju na to da je motocikl vozio Ginter Sonenberg, a da je Verena Beker pucala. Aprila 2008. slučaj protiv nje je ponovo pokrenut, a februara 2009. istraga je na deset pisama iz sedamdesetih, u kojima RAF preuzima odgovornost, pronašla DNK tragove koji upućuju na Verenu Beker. U maju Institut za forenzičku genetiku u Minsteru je našao još tragova – policija je prisluškivala telefon Bekerove i navodno čula da je neko izrekao insinuacije o njenoj ulozi u atentatu.

Tri člana RAF su do sada osuđena na doživotnu robiju: Knut Folkerts, Kristijan Klar i Brigite Monhaupt. Ginter Zonenberg je proglašen krivim, ali pošto je tokom hapšenja u maju 1977. zadobio ozbiljnu povredu glave, proces protiv njega je obustavljen.

Frakcija Crvene armije, poznata i kao banda Bader-Majnhof, bila je levičarska teroristička organizacija, koju su 1970. godine osnovali Andreas Bader, Gudrun Enslin, Ulrike Majnhof i Horst Maler.

Grupa je nastala radikalizacijom protesta 1968. kada je zapadno nemačka policija ubila jednog demonstranta, a i tokom kasnijih demonstracija protiv rata u Vijetnamu bila veoma brutalna. Demonstranti su odgovorili podmetanjem požara u stanicama policije. Godine 1968. Andreas Bader i njegova devojka Gudrun Enslin podmeću požar i do temelja spaljuju veliku robnu kuću u Frankfurtu. Na zidu obližnje zgrade ostavljaju grafit: „Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima“. Torvald Prol, Horst Zenlajn, Gudrun Enslin i Andreas Bader, ubrzo su nađeni i uhapšeni. Bader u zatvoru ostaje do maja 1970. kada spektakularno beži uz pomoć novinarke Ulrike Majnhof, koja je u to vreme pisala pozitivno o studentskim protestima i kritički o ponašanju policije. Majnhofova je ubedila stražare da puste Badera u biblioteku da bi ga ona intervjuisala. Tamo su stražare dočekali naoružani levičari koji su oslobodili Badera. Ulrike Majnhof postaje jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napušta ugodni javni život i prelazi u ilegalu i oružanu borbu. Ta organizacija smatrala je sebe antiimperijalističkom gradskom gerilom po južnoameričkom uzoru. Do raspada 1998. godine ubila je više od 30 ljudi, uglavnom bankare, biznismene, i američke vojnike.

Do kraja 1970. godine RAF je opljačkao tri banke u Berlinu, što je nazivao „eksproprijacijom kapitala“. Preko istočnog Berlina stižu do kampa za obuku Al-Fataha i sarađuju sa Palestincima.

Njihov logo je bio crvena petokraka, preko nje kalašnjikov i natpis RAF. Kasnije AK-47 biva zamenjen automatskim pištoljem heklerom, omiljenim alatom grupe. Pošto su za prepade koristili „BMV“ automobile, tih godina u Nemačkoj se govorilo da „BMW“ zapravo znači, kola Bader Majnhof““ (Bader-Meinhof wagen). Sredinom 1972. godine specijalna policija otkriva sklonište RAF-a, postavlja zasedu i snajperskom puškom ranjava Badera u nogu. Majns je primoran da se skine do gole kože i izađe sa rukama na temenu. Obojica bivaju uhapšeni. Sutradan je uhapšena i Gudrun Enslin, i to u jednom butiku u Hamburgu. Dve nedelje kasnije uhapšena je i Ulrike Majnhof.

Majnhof je 9. maja 1976. pronađena mrtva u svojoj ćeliji. Izvršila je samoubistvo vešanjem, pod veoma sumnjivim okolnostima. Takođe, u svojim ćelijama nađeni su mrtvi i Bader i Enslin. Bader je navodno izvršio samoubistvo pištoljem, iako je zatvor bio strogo čuvan. Kao odgovor, RAF je objavio informaciju o egzekuciji otetog Šlajera…

Poslednja velika akcija Frakcije crvene armije bila je podmetanje bombe i rušenje zidova ženskog zatvora u Viterštatu 1993. Potpuno su se razišli tek 1998.