Pančevo: Otrovna ruska okupacija

Atmosfera u Pančevu, nakon punih mesec dana upornog trovanja, postala je u ekološkom smislu potpuno bezizgledna, a sve one tribine, akcioni planovi i kakav takav sistem zaštite od aerozagađenja, do kog se prethodnih godina došlo posle višekratnih građanskih akcija, pretvorili su se u dim. Otrovan, u praskozorje golim okom vidljiv „dim“ se u pramenovima razvlači preko Vojlovice i Tamiša ka centru grada, idući dalje na sever i istok, od koga se u nosu javlja karakteristično štipanje, a pluća se kupljaju u škrge, na šta organizam u najboljem slučaju odgovara alegrijskom reakcijom.

Početkom nedelje alergijski je reagovala i lokalna samouprava koju, inače, predvodi raznovrsna koalicija na čelu sa Demokratskom strankom, ali je stvar otišla predaleko za slepo slušanje beogradske centrale. Naime, pančevačko gradsko veće optužilo je republičku inspekciju da „odbija da pošalje inspektore da utvrde uzroke zagađenja vazduha“, na šta je iz Beograda stigao odgovor da za tim „nije bilo potrebe“, kako je pre dva dana izjavila Slavica Lekić, načelnica inspekcije koja je ranije povremeno umela i da bude na strani ovih 130.000 u okruženju zatečenih građana Srbije.

Svojevremeno je zbog sličnih doza u grad na Tamišu dolazio i predsednik Srbije Boris Tadić, da ne govorimo o resornim ministrima, a sada zbog prekomernih koncentracija otrovnog benzena i ugljovodonika ni običan državni činovnik ne može da izađe na teren (teren koji je, uostalom, svuda izvan opštinske zgrade gde republički inspektori raspolažu dobro zamandaljenom i klimatizovanom kancelarijom).

Inače, u Južnoj industrijskoj zoni, odakle otrovi najverovatnije dolaze, odnedavno su nove gazde, a vazduh u gradu je iz večeri u veče, iz noći u noć, prema podacima gradskog monitoringa zagađen iznad graničnih vrednosti imisije. Velika zagađenja su počela 1. jula, kad je u rafineriji ruske Naftne industrije Srbije počeo remont, da bi 2. i 3. jula na gradskom monitoring sistemu bio zabeležen ogroman skok koncetracija ugljovodonika i vodonik-sulfida.

Zatim je, posle više sitnijih prekoračenja, u periodu od 13. do 17. jula četiri noći uzastopno benzen bio petostruko i osmostruko viši od dozvoljenih 10 mikrograma po metru kubnom vazduha, pa je 22. jula bilo 880 mikrograma po metru kubnom vazduha ugljovodonika, što je za oko 200 mikrograma iznad dozvoljenih vrednosti, da bi to potom bio redovan slučaj sledećih sedam dana, a svojevrstan rekord je postignut 28. jula sa 886,7 mikrograma po metru kubnom vazduha.

U međuvremenu, republička inspekcija Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja imala je tokom jula nekoliko metiljavih intervencija bez ikakvih prijava, o čemu je i „Vreme“ obavešteno redovnim saopštenjima. „U toku inspekcijkog nadzora konstatovano je da je Rafinerija, postupajući po rešenju republičkog inspektora za zaštitu životne sredine, prilagodila svoj rad metereološkim uslovima“, kaže se u gotovo svakom od njih.

Šta to ne vidi ekološki inspektor? Kako ministarstvo saopštava, uprkos izlasku na teren, on ne uspeva da otkrije izvor zagađenja, pa mu očigledno preostaje samo da propisno pohvali rafineriju ruske Naftne industrije Srbije. A od tri potencijalna zagađivača u Južnoj zoni, ona je glavni osumnjičeni za nove doze dečjeg opstruktivnog bronhitisa i raznovrsne kancere. Naime, druge dve fabrike, HIP Petrohemija i Azotara, mada oduvek mnogo više kritikovane, trenutno imaju mnogo jak alibi, pošto – ne rade. Zbog velikog duga i problema sa snabedvanjem, Petrohemija je obustavila proizvodnju pre više od mesec dana, a njeno pokretanje je najavljeno sredinom avgusta, dok je Azotara posle u najmanju ruku skaredne i najzad poništene privatizacije prešla u ruke Srbijagasa koji planira pokretanje za 1. avgust.

Trenutno, ništa ne ukazuje na to da će, uprkos svojim zakonskim ovlašćenjima, nadležne republičke službe preduzeti bilo koju od propisanih mera, osim da se providno pravdaju i potemkinovski skriveni paragrafima i graničnim vrednostima imisija, konstatuju kako je vazduh navodno dovoljno čist. Taj novi, ignorantski odnos Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja većini Pančevaca govori da su ruski partneri, pošto su po viđenju mnogih jeftino dobili NIS, uz njega kupili i dozvolu da slobodno truju stanovnike Srbije.

U međuvremenu, ministar Oliver Dulić, koji je ranije dolazio na kafu sa lokalnim ekološkim aktivistima i pominjao da „nije zaboravio Pančevce“, u jutru rekordnog zagađenja izjavljuje da je nekakva, u smeću kojim smo zatrpani gotovo nevidljiva kampanja „Očistimo Srbiju“ ostvarila cilj i pre završetka.

Da li je to i gospodin Dulić, bez obzira na teške zadatke sa kojima se suočio, sada usred ekonomske krize počeo da štiti i ruski profit? Da li se u „prostorno planiranje“ iz naziva njegovom ministarstva može uključiti i predaja jednog srpskog grada stranoj kompaniji na nemilost? To nije ekološko pitanje. Posebno ako se setimo da je i svaka od onih nekoliko sramnih srpskih istorijskih kapitulacija i izdavanje „života i vazduha“ svojih građana bila praćena nekim navodnim višim interesima.