Novinar gušter

Ne postoji adekvatan odgovor na pitanje zašto bi se neko mlad, podrazumeva se i ambiciozan, bavio novinarstvom. Eventualni odgovor se naslućuje u izjavi jedne studentkinje žurnalistike koja je glasno izjavila: „Ja želim da budem paparac!“ Dakle, slava ili barem kompenzacija za težnju ka slavi kroz jurenje bogatih i slavnih pripadnika srpske elite. Zar su savremeni sistemi informisanja, teorija političkih sistema, filozofija, poltička ekonomija, potrebni da bi se radio tako slavan i dinamičan posao, kao što je jurenje Jelene Karleuše po žbunju, dvorištima i diskotekama, pomislio sam tada. Glup sam, pomislio sam ubrzo, kada sam saznao da se za opscenu fotografiju nekog estradnog umetnika dobija po 500 i više keka. A precizan odgovor na pitanje zašto ja želim da se bavim smrtonosnijom delatnošću nego što je posao probnih pilota nisam našao.

Kada se zakuca na vrata bilo koje redakcije, prve face koje sretnete jesu urednici. Predznanje o njima je uglavnom malo ili gotovo nikakvo. Znate da su oni glavni, da sa njima ne treba ulaziti u konflikt, bar tako kaže jedna urednica sa RTS-a, takođe znate da vam oni odobravaju teme i kasape tekstove i da postoji nepisano pravilo da će se urednik boriti za vas koliko se vi borite za sebe i svoje priče. Uglavnom, njihov prvi posao jeste da vam objasne koliko ste vi balavi i koliko malo znate, te vam tako ubiju i ono malo integriteta koji ste poneli sa sobom. Ne preostaje ništa drugo nego da slušate savete, a vaš inat se svodi na to da im pokažete koliko ste kvalitetni i dobri. Sve ono što im želite reći, ispričati i pokazati rasprši se u trenutku kada stanete pred njih. Taman napišete fin uvod, divite se sami sebi kako ste pametni, kako ste to prekrasno formulisali, a oni vam jednim potezom olovke bez pogovora dokažu suprotno. U praksi ih treba izbegavati kad ustanu na „levu nogu“, ne nasedati na priče kako su oni svojevremeno svojim urednicima svako jutro kupovali burek, pa eto nije problem da skoknete po pićence ili skuvate kaficu, jer nećete daleko odmaći od kafe-kuvarice. Kada vas nešto tišti bolje je da se izjadate momku, devojci ili prijatelju, nego njima. Međutim, svaku njihovu spremnost za priču treba iskoristiti u potpunosti i to shvatiti kao čin njihove simpatije i dobre volje.

Trenutak objavljivanja prvog teksta, radio ili TV priloga ravan je kosmičkom orgazmu, padu u centar sveta, transcedentalnom letu. Ispunjenost duše je beskonačna dok gledate svoje čedo sa vlastitim imenom i prezimenom ispod. Pad i tresak o zemlju nastaju kada vidite da sem mame i tate, i bliže rodbine niko nije preterano ushićen. Međutim, u osami svoje sobe ponovo uzimate novine i iznova se divite svome delu. Klica novinarskog autizma i samoživosti je začeta. Nema potrebe za stidom, čak i etablirani novinari to rade, mada retko ko od njih to i priznaje.

„Kakav radostan dan“, uzvikujete i kada dobijete svoju prvu pres karticu. Plastificirani kartončić na kome stoje vaša fotografija, ime i prezime, pečat i logo firme za koju radite. Ponosno ćete ju pokazivati prilikom traženja akreditacija, ulazaka na koncerte, političke manifestacije. Divnog li i moćnog osećaja kada vas propuštaju bez mnogo objašnjavanja i gnjavljenja.

U srpskim redakcijama nema se vremena za bavljenje sa mladim i novim kadrovima. Sve ono što ste naučili na studijama i po novinarskim školicama retko je primenjivo. Zato ste od samog početka prinuđeni na free style. Plivate kako god znate i umete. Nakon mesec dana rada već se može naslutiti da li ste za taj posao ili niste, a za bilo kakav status u redakciji potrebno je minimum šest meseci rada i dokazivanja. Nećete se jedanput naći u neprilici dok se družite sa svojim starijim kolegama u nekoj od obližnjih kafana. Pored nikotinskog stresa ili trovanja alkoholom, teško ćete izaći na kraj i sa zanimljivim pričama koje znaju vaše iskusnije kolege. Pa to pametno, duhovito, obrazovano, elokventno, da je najbolje primeniti taktiku suvog sunđera. Cevčiti svoje pićence i upijati sve što se da upiti.

Suočavanje sa odgovornošću pri radu u javnoj sferi, sa pritiscima, sudom javnosti, greškama dovodi do toga da novinari u proseku žive 15 godina kraće od većine drugih građana. A vi mladi, utopistički raspoloženi, željni univerzalne pravde samo se spucate u zid. Natprosečna informisanost i nova saznanja vam u najblažem slučaju izmiču tlo pod nogama. Kad se sruši neka iluzija, ostaje vam samo da se što brže adaptirate. Uporedno i saznanja o novinarstvu se menjaju. Jedan novinar je lepo definisao svoju delatnost ne bitnije drugačiju od posla prostitutke. Naime, on se prema svim svojim pričama odnosi kao prema vanbračnoj deci. Drage su mu, ali prava deca i žena ga čekaju kod kuće. Naravno da se novinarstvo ne može svesti na puku prostituciju, ali tvrdnja jednog poznatog novinara da svakog sagovornika treba otvoriti do te mere da vam se ispoveda navela me je da se ne osećam ništa bolje nego kao lešinar. Doletiš, pokupiš parčiće koji te zanimaju i odletiš. I još da pri tom pišeš sa emocijama, ali da se ne vežeš. Nije to lako, braćo i sestre.

I tako, izležavajući se jednog popodneva ja i moj drugar Goran smo razmišljali i pričali o klincima trkačima, novinarčinama i novinarčićima, redakcijama koje više liče na osinja gnezda nego na timove profesionalaca, ispijenim i ogorčenim facama, predivnim ljudima i smradovima u tom poslu, te zaključismo da možda želimo ograničeno radno vreme, vikende sa ženom uz TV i kaficu, te pristojan posao bez stresa sa finom zaradom. Ali, ne ide, prvo nemamo žene, drugo ne bismo dugo izdržali zarobljeni u kancelariji, a treće strast je ova žurnalistika. Možda jesmo ili nismo mazohisti, ali zaista nas zabole za Bizmarka i onu njegovu da je novinar čovek koji je promašio svoje zanimanje. Barem sve dok budemo „univerzalne neznalice“ koje znaju i umeju.

———————————

Ovim tekstom završavamo sa objavljivanjem starih „Vremena uživanja“ koja do sad nisu bila dostupna u elektronskoj formi. Priloge iz ove rubrike obajvljene posle 1. marta 2001. godine možete naći pretraživanjem sajta.