Bolnica

Po pravilu, Srbima se sve događa iznenada, pa i bolest. Taki smo narod, računamo, neće to na nas. Ali, bude. Tako se dogodi i meni. Srpski i iznenada. Odem kod doktora, specijaliste, simptomi taki i taki, kaže, mora operacija. Srpski ga pitam, može li to malo da se odloži, imam neka posla, može, da dođem kad posvršavam poslove, ali, upozorava, stvar je ozbiljna. Tu se i ja uozbiljim, srpski se stanem pitati gde mene zakači, šta sam skrivio bogu, ionako bez nekog oslonca, ravnodušan i prema sebi, klinički, rekao bih, totalno i srpski upadnem u bolest. Stimulisan raznim dijagnozama stručnjaka počnem razmišljati o životu, nizati sećanje, samo testament što nisam napisao. Optimistički zaključim neka bude što će biti.

Iako, uglavnom, svoje probleme držim za sebe, vidim stvar se ne može sakriti. Da olakšam, morao sam nekome reći, u porodici, prijatelju, drugoj polupolovini. Kad poče briga o čoveku, u familiji se načisto srozali, sve udarili u obilazak, dok si rek’o, čini mi se, ceo grad zna za moju muku. Sretnem prijatelja, poznanika, stane pred mene, pita, je l’ istina, šta ću, kažem, jeste, to i to, tu i tu, ma je l’ moguće, otkud to meni. Slegnem ramenima. Čula i rođaka iz dalekoga inostranstva, zove, i moja slušalica samo što nije ovlažila, jedna mala podrazumevajućeg ženskog roda piše mi intimno pismo, završava, „da bar na tren nestane tuga sa moga lica“. Ako i nisam, do kraja, bio svestan težine situacije, postanem. Utučenost mi se još više razlije licem, jedva se nasmešim za neko namensko slikanje. Dobijem i portparola bolesti, taj me redovno presretao, okretao telefonom, zatim obaveštavao dalje, bio informisaniji od mene, znao i koga okrenuti, kome šta reći, zajedno sa svojim timom setio se kuminog kuma kumčeta koje će mi se naći tamo gde budem bio.

Tako pripremljen krenem u bolnicu, regionalnu, u mom mestu. Dva dana pred zakazanu operaciju, jedan od specijalista na odeljenju savetuje me da, ako mogu, to uradim u Beogradu. Nađem vezu, saopštim to svom lekaru, i odem u našu vrhunsku, po imenu nacionalnu, medicinsku ustanovu. Vrhunski me smeste u osmokrevetnu sobu, oguljen i baš visok plafon, nema grejanja, ima prostorija što bi trebalo da bude kupatilo, ali slavine ne rade, nema tople vode. Ali, vidim, stanje u zdravstvu uznapredovalo, sestre sve pacijente oslovljavaju sa „gospodine“.

Na odeljenju mahom stariji ljudi, i svi preko neke veze, takoreći privilegovani. Jeste da nisu neki uslovi, ali bolest je ionako muka, pa mu hospitalizacija dođe kao izdržavanje kazne. Svi pokorni, da ne kažem srećni što su došli na pravo mesto, u prave ruke, ko da zakera. Ako možeš, ćušni nešto sestri, pošto se podrazumeva da si dolazak ovde već nečim platio, i čekaj na tretman.

Drugovi iz ćelije te pre doktora ispitaju, ko si, šta si, odakle, uzmu totalnu anamnezu. Krevet do mene, jedan baš raspoložen. Okrenem glavu, zatvorim oči, jok, on tera, ima ovo, ima ono, tako i tako je bilo s njim, doktor mu rek’o sutra će ga operisati, a evo prošlo sedam dana, nema ga, ali doći će on, zna, njegov doktor je najbolji, bio i u novinama. I tera, sad da smo propali, vidim li ja gde smo, vreme otkucavaju matorci svojim polusatnim ritmom pišanja. Jedan gimnastičarskog držanja, baš pedantan, u pravilnim razmacima ustaje, skida mantil sa vrata, oblači ga, valjda se ispišava, vraća se, skida mantil, kači ga, leže, pa ispočetka, sve po redosledu, celu noć. Tu ni šaka bensedina ne pomaže. Zovu te telefonom, i ti zoveš, postaješ sitničav, u sebi udaraš recke onima koji se nisu javili.

Kad svane, a svanjiva nešto posle pet ujutro, kad sestra upali svetla i uzme da priprema sobe za vizitu. Sestrama najpreči zadatak da budu zategnuti kreveti, k’o da se time meri oporavak pacijenata, sve pod konac, k’o u vojsci. Vizita, sa prvim doktorom na čelu, negde zastane, i prođe. Onda, do sledeće vizite, čekaš kad ćeš ući u program za operaciju. U međuvremenu prolaziš pripremne preglede i ’raniš se. Džem sa čajem, kutlača variva sa oguljenim pilećim vratićem, za koji sam pomislio da je ćevap, i kiflice, u tri obroka. Pa ispočetka. Pa to traje, za sve se mora imati razumevanja, vrhunska ustanova je to, jeste da EKG nije radio dva dana, jerbo, kako jedna sestra bosanski objasni, nije bilo mastila, ali mora se sarađivati, biti strpljiv, čekati mastilo.

Dođe i taj dan, sestra, što je viču glavna, kroz hodnik te proziva i viče, kaži dragička, u programu si, sutra te operišu, kupi to i to. Tako načisto uđem u program. Nema čaja i kutlače, klizma, brijanje. Da me brije uze jedna kojoj je to jedini pos’o. Bojažljivo se raspremim, sve stavim na raspolaganje, kažem da pripazi, ona nema da brineš, i uze da delje na suvo, velim polako, grebe, promeni i žilet, ja opet, ona da je isto radila i drugu Bori Joviću, tu se predam, samo što ne uđosmo u detalje oko detalja druga člana Predsedništva. Brijačica pokupi nešto dlaka, ali osta puna šaka, navuk’o gaće nasuvo, jerbo nije bilo vode, i pravac druga zgrada, operacija.

Sve sa stvarima i nasuvo navučenim gaćama dovedoše me do pred operacionu salu i ostaviše, vele, pozvaće me iznutra. Tu se načisto iznerviram, gde ću u salu takav kakav sam, sa dlakama, što me nisu ostavili na Ibarskoj, sestra vidi da sam dlakav i na sve spreman, odvede me na sprat, gde se nekako sperem. Uvedoše me u salu, završiše, pošto je anestezija bila lokalna, vidim stvar trajaše kratko. Ipak, postoperativno, u šok-sobu. Sestre, doktori, infuzije, sve na visini. Sledeći dan me spustiše na odeljenje poluintenzivne, u bolničku svakodnevicu. Tek tad, i tu, vidiš čega sve ima, šta čoveka može da snađe. Ali sve ide, kotrlja se, kao na traci, danas jedni, sutra drugi. Građanin pokorni sve izdržava, tek neko kome je sve puklo ne bira reči, i oca i majku. Ali većina shvata situaciju, bolesnici vaspitano sami prazne potrošne kese od katetera. Ako nešto kažeš, sestre, koje baš znaju da nose svoju praznu važnost, na sve imaju odgovor, ponajpre da svi oni rade kako država dozvoljava.

Drugi dan po operaciji idem kući, savetujem se sa lekarima, profesor, što je najvažnije, kaže da ovo moje nije opasno po život. Koračam beogradskim ulicama, nizbrdo, ka unutrašnjosti. Kroz glavu mi prolazi stih, Aragon li je – „Živeću, dakle, ako budem mogao, u meni nema klice smrti“. Gde se, u ovom po sebe i zemlju odsudnom trenutku, setih baš „komunističkog“ pesnika.