Beogradski preferans

Sudeći po imenu i po terminologiji, preferans je kartaroška igra utroje, francuskog porekla. Nije, razume se, isključeno ni da su Francuzi samo ustanovili pravila, a da su nešto slično preferansu „ljuštili“ još Asirci, Egipćani, Acteci, Mitsteci… Kako god bilo, beogradski preferans uglavnom se vezuje za ime Koste Cukića, mada se igrao i pre njega. Gospodin Cukić, hajdelberški student i doktorant, za vreme knjaza Mihaila bio je ministar prosvete i finansija (istovremeno), uveo je dinar kao zvanično sredstvo plaćanja u Srbiji, pretvorio Licej u Veliku školu i, između ostalog, osnovao Srpsko učeno društvo (preteču ozloglašenog SANU-a). Istorija ga pamti kao bivšeg ministra finansija koji je umro bez prebijene pare – stalno se vajkao da mu je plata prevelika i smanjivao je dok nije „dogurao“ do plate običnog činovnika. Za poštene ministre po varoši se govorilo: „Čestit kao Cukić.“

Uprkos svemu, knjaz Miloš ga nije voleo – nije bio plećat i glavat! Istini za volju, jedared mu je ponudio mesto predsednika vlade. Sirotom Cukiću dah se zaledio: „Mlad sam, gospodaru, meni su samo trideset tri, nemojte…“ Miloš je uvažio argumentaciju uz komentar: „Velim ja, nije vlast za tunjave.“ (E, da je kodža Miloš znao da će vek i po kasnije jedan taki „tunjav“ zbaciti dahije i da će u jevropske dvorove ulaziti gazeći po crvenom tepihu, drugu bi priču pričao.)

No, vratimo se preferansu koji je Cukić rado igrao, ali je za saigrače birao samo korektne ljude. Za njegovog vakta, a i kasnije, „prljavi“ igrači su opominjani: „Ili igraj po Cukićevim pravilima, ili ustaj!“

Priča kaže da je Cukić, osim trotomne „Ekonomije“, napisao i priručnik za preferans. Ako je ikad postojala, knjižica se izgleda negde zagubila jer – u današnjem Beogradu svaka ekipa igra po svojim pravilima! Razlike su naročito izražene oko problematike da li se pik na „refeu“ igra ili ne i koliko se „supe“ uzima kad je pred kraj partije „duplo padanje“. Nekadašnji srpski prosvetitelj se i posle 120 godina od smrti još pominje, ali u žargonu današnjih preferansdžija „igrati po Cukiću“ znači odigrati logično, ama bez „špurijusa“, odnosno parapsihološke sposobnosti da se sazna koje karte ona dvojica drže u ruci. Cukić se ponekad i citira (pripisuje mu se izreka: „Nikad adut, nikad platka“), ali se igrači i kibiceri sve češće pozivaju na g. Spiridona Miletića: „Što se gnjuraš kad ti dupe viri“ (S. Miletić, „Lirika“, izdanje Gece Kona, 1934. godina) ili: „Sirotinji vajdica i kad joj muva u dupe uleti“ („Metafizika“, isti autor i izdavač, godina 1932).

Postoji više vrsta beogradskog preferansa, ali se izdvajaju kućni, klupski i redakcijski. Kućni se igra u opuštenoj atmosferi, uz piće i mezence. Kad neko pogreši, dovoljno je da kaže: „Šta da radim, zajeb’o sam se“, i tu je kraj priče. Jedino što pobednik do sledeće partije preti ostaloj dvojici da će morati da im naplaćuje časove jer ovako više ne može.

Klupski preferans se u Beogradu mahom igra po stranačkim bifeima. Najbolji igrači, gospoda u godinama, piju kaficu i kiselu. Ponekad tiho prokomentarišu poslednju „ruku“ i na kraju se u miru razilaze. Ali ako slučajno padne „grka riječ“, onda dolazi do takve omraze da posrednici, poput onih što u Albaniji i na Kosmetu mire zakrvljene fisove, mesecima ulažu natčovečanske diplomatske napore da bi se ekipa iznova okupila.

Najživopisniji je ipak redakcijski preferans koji se deli na „Grbavicu“ i na „Vembli“, mada se igra na istom terenu. „Grbavica“ je sastavljena od ljudi iz službe prodaje i pokojeg novinara iz niže, trkačke kaste. Oni igraju i ne galame. Na „Vembliju“, pak, nastupaju profesionalci, najčešće Dama, Kralj i Stari As. Ponekad, kad Kralj šeta po Evropi ili planduje na moru (gde ga je zatekao i 5. oktobar), ili kada Stari As mora da primi neku nagradu, na „Vembli“ se pripušta i pokoji „grbavičar“. Zbog potcenjivačke indolentnosti „majstora“, taj na kraju često ispadne najbolji. Ovde mora da se kaže da privilegovani drugoligaši loše manire sa „Vemblija“ posle prenose i na „Grbavicu“ i kvare igru.

Naime, fudbalskim rečnikom kazano, na „Vembliju“ je od 90 minuta „lopta u igri“ jedva pet ili šest. Sve ostalo vreme traju rasprave i analize ko je pogrešio i da li je moglo bolje da odigra. (Kada se igra na „Vembliju“, „grbavičari“ obavezno obrazuju kibic-klub. Ne pada im na pamet da se presele na drugi teren i sami bace jedan kratki od 60 jer, kako kažu, zanimljivije je gledati.)

Mora se priznati da je „Vembli“ više nego atraktivan. Kralj obavezno huška druge na oštru, mušku igru, ali znatno manje rizikuje od Dame koja pokazuje tipično srpsku sklonost ka hazarderstvu iako je skandinavske (helsinške) krvi. Stari As poštuje izreku „langzam aber ziher“ sa naglaskom na „ziher“ i ne voli da gubi. On je nepogrešiv i uvek prvi digne glas kad neko od partnera ne odigra kako treba. Onda prozvani kreće da se brani, treći da komentariše, uključuju se kibiceri, ukratko – od Slavije i Beograđanke s jedne i do „Madere“ s druge strane prolaznici se pitaju: „Kakva je ovo tuča?“ Zvuči neverovatno, ali desi se čak i da Stari As pogreši. Tad se nadigne dreka jača od eksplozije nad Hirošimom. Na kraju, posle višesatne svađe, pritisnut neoborivim dokazima i gomilom svedoka, Stari As priznaje uz skrušeni komentar: „Pa dobro, ipak sam ja stariji čovek.“

Do prave „šorke“, naravno, nikada nije došlo – svi „majstori“ nekada su bili sledbenici Najvećeg Sina, pa im je ostalo malo od onog bratstva, jedinstva, jednakosti i socijalističkog morala, ukratko, onih vrednosti kojima su na časovima marksizma njihovi gluplji i nedarovitiji vršnjaci godinama zlostavljali maloletnike. Ali na drugim mestima, kao na ETF-u, onaj ko krene „iz podvale“ rizikuje bar šamarčinu, ako ne i nešto gore. Na svu sreću, nije zabeleženo da je neko zbog preferansa poginuo. Za sada.