Ražanj

(„Sač“; „Vreme“, Broj 503; 26. avgust 2000)

Poštovana redakcijo,

Uz sve uvažavanje gospodina Nebojše Spaića kao čoveka, simpatizera i novinara, nikako ne mogu da se složim sa njegovom tvrdnjom da je jagnjetina pod sačem najbolje jelo na svetu. Čak i osrednji gurmani znaju da je najbolje jelo na svetu Jagnjetina sa Ražnja, čudi me da je vrsni znalac poput gospodina Spaića tako pogrešio…

Moji prvi susreti sa Najboljim Jelom na Svetu, tj. jagnjetinom sa ražnja, potiču s kraja sedamdesetih, kada sam u zelenom, gastarbajterskom „opel rekordu“ vozio svog oca početkom zime iz Beograda za Dubrovnik i negde krajem februara natrag. Kao srčanom bolesniku nije mu prijala beogradska zimska čađ, a put za Dubrovnik imao je još jednu prednost – Jagnjetinu sa Ražnja u Jablanici. Čim se prođe velika krivina iza samog gradića, tu je serija kafana sa takozvanim hidro-ražnjem. Isti nema veze sa Neretvom koja se zeleni dole u provaliji. Sam ražanj je lancem od bicikla povezan sa velikim crnim točkom na koji su pričvršćene plastične čaše od jogurta. Voda iz šlaufa curi u čaše i… znate već kako se okreće točak. Od svih tih (post)jablaničkih kafana, najznamenitija je ona „Kod Gojka“. Koliko mi je poznato, nije prekidala rad ni sve vreme (poslednjeg) rata, kada je stekla i veliki ugled kod UN-ovaca, IFOR-ovaca, a sada i SFOR-ovaca, mada sam lično uvek sumnjao u to da svi ti strendžeri zaista znaju kakvim delikatesom čašćavaju svoja nepca. Nije da imam nešto protiv svih tih Engleza, Francuza, Čeha i ostalih Amera, daleko bilo! Čak su mi Talijani sa fazanovim perom u šeširiću bezgranično simpatični. Daleko su od kuće, brane demokratiju, ljudska prava i multi-kulti društvo na Balkanu, nije njima lako. Nego čisto sumnjam da oni shvataju da imaju posla sa pravim hercegovačkim janjetom koje se pošteno oznojilo da bi po onom kamenjaru našlo travku, pre nego što je završilo na tanjiru.

Tata i ja bismo obično kod Gojka stigli taman za kasni ručak, mada pamtim i jedan polazak iz Beograda u ponoć, kojom prilikom smo Jagnjetinu sa Ražnja doručkovali. Lagao bih kada bih ovde hvalio izuzetnu ljubaznost osoblja, divnu domaću rakiju, izbor vina ili bilo šta drugo. Čak je i pekarski krompir koji je pratio jagnjetinu na tanjiru bio krajnje prosečan. Kod Gojka se dolazilo na Jagnjetinu sa Ražnja (u daljem tekstu JsR), sve ostalo je bilo krajnje prosečno. Ali jagnjetina (sa ražnja) bila je carska! Još kada sam narednih godina empirijskim putem došao do zaključka da je jagnje baš jagnje samo u maju/junu i oktobru/novembru

No, već ti prvi susreti sa Najboljim Jelom na Svetu otvorili su u meni i tešku dilemu koja uporno prati sve ljubitelje JsR-a: da li je bolja vruća ili ‘ladna. Lično više naginjem vrućoj JsR, posebno ako je tek skinuta sa žara. Doduše, lepo se sećam kako je bila ukusna i kada je razmotamo iz pak-papira u ujakovom dvorištu u Mostaru. Tu smo, za razliku od Gojkove kafane u kojoj je hleb obično bio malkice bajat, imali prednost vrućeg hleba sa debelom korom iz obližnje privatne pekare. Kao i ‘ladne vode sa česme koja se napajala iz Radobolje – odgovorno tvrdim, najslađe česmaruše na svetu.

Druga velika dilema koja muči sve poklonike JsR-a jeste koji komad odabrati, ako vam se kojim slučajem posreći pa možete da birate. But, naravno, krije najbolju krtinu, ali da li je krtina ono najbolje? Meni lično prija bilo koji komad, pod uslovom da je propraćen obiljem kožice. Tamnorumene, hrskave i dooooobro posoljene. Rebarca su, naravno, svačiji favorit-što nije nikakvo čudo. Moraju da rade prsti, te su divan izgovor za odlaganje te proklete viljuške kojom nas je usrećio car Dušan tek toliko da bismo mogli da je strancima nabijamo na nos…

Što se same pratnje tiče, može pekarski, može i pečeni krompir, ali sam pristalica škole koja se zalaže samo za hleb, onaj vruć sa debelom korom, od privatnika. Kada je o salati reč, tu nema dileme. Čak i kada se nudi slatki makedonski paradajz, koji ne odbijam ni posle torte, uz JsR biram samo mladi luk. Uz koricu JsR-a luk (mladi) ne treba čak ni soliti! Vino… e, kod Gojka je to bio mali problem, jer se nije mnogo polagalo na izbor i kvalitet. U takvoj situaciji najbolje je piti špricer, i to po principu „što je vino lošije, tim više sode ili kisele“. Ako ste se dobro pripremili za put i poneli flašu zlatnožute HEPOK žilavke, e onda je JsR dobijala kvalitet više. HEPOK-a više nema, ali još bolju žilavku danas pravi Stanko Vasilj iz Međugorja, zove se „stankela“. Bledunjava, kao da nije zalivena jarkim hercegovačkim suncem, opora je poput goleti na kojoj raste. Valja je dobrano rashladiti i piti polako između zalogaja. Toplo se preporučuje lagani dremež pre nego ponovo sednete za volan.

Kafana „Kod Gojka“ ima još jednu veliku prednost. Duši i telu daje taman onoliko podrške koliko je potrebno da bi se stiglo do Stona i njegovih kamenica, ali… to je već druga priča. U ovoj, moram još da priznam, nemam odgovor na još jedno pitanje koje muči poklonike JsR-a. Nije li možda ipak šarsko jagnje bolje od hercegovačkog, i nije li možda ipak „Tekija“ u Tetovu bolja kafana od Gojkove? Pogled je svakako lepši, kao i izbor vina, a o ajvaru i da ne pričamo. I ovde ima strendžera (daleko su od kuće, brane demokratiju, ljudska prava i multi-kulti život na Balkanu, nije njima lako). Možda njih upitamo…

P.S. Molim sve one koji smatraju da je Jaretina u Blatu (posebno kod Nurije u Sarajevu) ili Crni Rižot kod Gverovića u Zatonu (Malom) Najbolje Jelo na Svetu da mi se hitno jave, pa da zajedno napišemo protestno pismo redakciji lista „Vreme“.