Beograd, post festum

Jedan austrijski reditelj, inače čovek našeg porekla, snima celovečernji dokumentarni film o posleratnom Beogradu. Uglavnom tako što razgovara sa ljudima. Dobijam poruku kako bi želeo da se susretne i sa mojom malenkošću. Ajd, šta se može. Nalazimo se u „Plavom jahaču“. Njegov producent mi šalje flašu viskija. Ali se odlučujemo za čaj od nane. Jer je deset izjutra.

Reditelj je fin momak. Svoja pitanja formuliše obzirno, više su to naznake, nema u njima ničeg „amanpurovskog“. Neke se teme ipak ne mogu preskočiti. Tako on pita postoji li srpska kolektivna krivica. Onda se ja prisetim nečega što ću tek kasnije pročitati u nekim novinama, a tiče se kolektivne paranoje. Neko ko se očito u to razume kaže tamo, u tim novinama, da je kolektivna paranoja prosti zbir individualnih paranoja; ne postoji generalno lud narod, ali ima naroda u kojima je broj ludaka približan broju stanovnika. Pa se, je li, glede pitanja, izjasnim u smislu da se o kolektivnoj srpskoj krivici može govoriti samo kao o zbiru individualnih krivica nekih 10 miliona Srba.

Austrijski reditelj zaključuje da je, po mom mišljenju, svaki Srbin pojedinačno kriv za Kosovo, za rat, za razaranje, bedu i propadanje, u krajnjem kontekstu za autističku politiku koja nas je konačno dovela tamo gde jesmo. Ne. Srbin je kao pojedinac, pravno gledano, ali i po logici stvari, savršeno nevin oko svega pomenutog. Individualna krivica svakog Srbina, ona čije je postojanje izvan svakog spora, odnosi se jedino na njega samog; on je kriv isključivo sebi. Samo je tako moglo da se dogodi ono što se dogodilo, a sve se dogodilo zato što smo, svako za sebe, zdušno radili da postanemo krpe.

Nakon razgovora uzmem onaj viski i vraćam se kući. Treba da kupim hleb i, možda, hladnu „kokišku“. Ali nije moguće ući ni u jednu od obližnjih prodavnica. Pred svakom se, po nesnosnoj kiši i užasnom vetru (akademiku Simoviću odnelo kapu i kišobran, vid’o ja), nakitio kilometarski red ponosnog nebeskog naroda, na prvi pogled potišten, jadan, onako smrznut i mokar, no, oseća se to, pritajeno agresivan, na oprezu, sumnjičav. Načulo se da će stići zejtin. Mada mi je i sama pomisao na takav način ishrane odvratna, radije bih prešao na povrće bareno u neosoljenoj vodi nego što bih iskušavao svoje proširene vene za flašu zejtina. Pomišljam da doviknem redu: „Pređi na kuvanu šargarepu, s….!“ Ali, nešto mi se ne umire u to tmurno jesenje prepodne. Jer znam da bih od strane reda (dvosmislen termin) bio prokažen kao NATO-provokator, izdajnik i sluga mrskog neprijatelja. U najboljem slučaju morao bih da saslušam predavanje o tome kako su ovakve pojave – naime, to da nema zejtina – razumljive i prirodne zbog nepravednih sankcija, koje pogađaju i naše sportiste, naše „zlatne momke“, a nisu ničim izazvane, kao ni zločinačka agresija posle koje je akcenat na obnovi i izgradnji zemlje. Za divno čudo, sve je to tačno ili može biti. Ono o Milu i Dodiku, što red takođe zna da izdeklamuje, već nije.

No, svejedno, stvar je u tome što ja ne verujem da red zbilja misli tako. Red nije patriotska kategorija, on je skup jadnika u potrazi za flašom zejtina ili „kurtonom“ mleka. Sve priče koje red smisli (ili mu ga smisle) samo su kolektivno opravdanje individualnih poniženja svakog „punopravnog člana“ dotičnog reda. Opravdavati sopstveno poniženje je najveća moguća izdaja sebe. Samo onaj ko se ne dokopa flaše zejtina ima neku šansu da ponovo postane čovek; onaj koji je, pak, imao „sreću“ da pazari dotičnu flašu, platio ju je od glave do pete, u celosti svog ništavila koje će postati njegova „nova priroda“.

Istog dana – a da još nije otkucalo podne – stigao benzin u pumpu ispred moje kuće. To je na Kalemegdanu. Red se, dok dlanom o dlan, otegao do Terazija. Dalje nisam proveravao. Vlada veselo raspoloženje (kvalitativna razlika na relaciji zejtin-benzin): svi izašli iz svojih automobila, ćaskaju, upoznaju se, uskoro će neko da skokne po pivo. Mnogi iz reda me pozdravljaju, faca sam ja, nego šta. Ali sam i mnogo pokvaren: idem da čekam zejtin, kažem tim ljudima što u redu čekaju na benzin. Oni imaju razumevanja, neće da me zadržavaju.

Dok sam, po običaju, obišao nekoliko „kulturnih institucija“ već se smračilo, od ulične rasvete ni jok, te, mada je pomrčina bila „gusta kao testo“, ipak lako opazih da se red nije smanjio. Samo se promenila njegova priroda: malo-malo, na svakih desetak metara, makljaža i teranje mrtve majke-kurve u ono mesto. Oni koji su, radosni što će se možda dokopati benzina, pili u podne pivo iz iste flaše, pretvoriše se, tek što pade sumrak, u ljute neprijatelje, spremne na pesnicu, bonsek, čakiju ili ono gvožđe što pravi bum-bum.

Tada sam spoznao gde je dno (samo)poniženja, kako poniženje završava u redu združenih izdajnika sebe samih. Ono završava samo na jedan način: metamorfozom poniženog u uvređenog, to jest, praktično gledajući, ubistvom drugog poniženog, koji je kriv za sve i član je izdajničke opozicije (ili je pristalica „komunjarskog režima“, kako već zapadne). Kada se jednog dana ubije za kantu benzina uz prigodan patriotski poklič, nakon toga je sve moguće ili – što bi rekao onaj ruski pisac kriminalističkih romana – ako nema benzina, sve je dozvoljeno. Nije se dogodilo tog dana kada sam se u „Plavom jahaču“ susreo sa austrijskim rediteljem koji snima celovečernji dokumentarni film o posleratnom Beogradu. Ali će se dogoditi nekog drugog dana, sutra. Tog dana sam konačno stigao kući i otvorio onu flašu viskija. Osećao sam se kao car, što ne znači da se nisam osećao bedno. Jer – znate – ja nabavljam zejtin ispod ruke.