Bečka kafa

Svaka čast engleskim i irskim pabovima, francuskim bistroima i italijanskim tratorijama, ali pravo mesto da čovek popije pristojnu kafu ipak je Beč, tim pre ako je čovek Balkanac, pa u prtljagu, pored ostalog, nosi zavisnost od mutnog napitka, i bez kafe ne može ni da se probudi, a kamoli da otpočne bilo kakav posao ili razgovor. Tu zavisnost, kao i rituale koji uz nju idu, u nasleđe su nam ostavili Turci, koji su naknadno kukavički prešli na čaj, ali su pre toga stigli da zaraze i Bečlije.

Valjda je za dugih opsada tokom kojih Turci umalo nisu ušli u grad došlo do nekakve kulturne razmene: nije sasvim jasno šta su Turci usvojili od Austrijanaca, ali je Bečlijama ostala strast prema kafenisanju i duvanu. Legenda kaže da je prva cigareta na svetu pripaljena baš tu, pod bečkim zidinama, kada se neki turski tobdžija kome se slomio čibuk dosetio da duvan zavije u tanki papir koji se koristio za izradu topovskih fitilja.

Zato vam se u Beču, za razliku od većine zapadnoevropskih gradova, ne može desiti da u kafeu ugledate natpis „zabranjeno pušenje“, ili da vam umesto kafe donesu instant bućkuriš koji sa kafom ništa osim imena nema zajedničko. Takođe vam se ne može desiti da vam već nakon petnaestak minuta priđe kelner i pretećim glasom pita da li gospodin želi još nešto da naruči, implicirajući da nema nameru da trpi goste koji dva sata sede uz jednu šolju i usporavaju promet. Kafa se u Beču pije polako, uz prelistavanje novina koje su, kao što je red, uokvirene starinskim drvenim ramovima kakvih je veoma davno bilo i u boljim beogradskim kafanama. Tapecirane fotelje, mermerni stočići i muzgavi zidovi pobožno se održavaju u istom stanju u kojem su bili u vreme Franje Josifa. Beč je verovatno jedini evropski grad u kome kafiće, kao posebnu vrstu kulturnoistorijskih spomenika, dotira država, obezbeđujući im opstanak u ime očuvanja gradske kulture i životnog stila.

Tursku kafu u Beču, naravno, ne možete dobiti, kao što je više ne možete dobiti ni u Turskoj (a bogami, ni u Bosni, gde je kafa u zavisnosti od entiteta preimenovana u „srpsku“ ili „bosansku“). Standardna bečka ponuda obuhvata veliku i malu „crnu“ ili „smeđu“ (sa mlekom, koje se služi u minijaturnom bokalu); „melanž“, koji je autentično bečka izmišljotina i predstavlja neku vrstu kapućina sa cimetom i drugim začinima; jaku, gustu „moku“, koja diže iz mrtvih i obično se pije posle obroka. Sem toga, bolji kafei ponekad služe i sopstvene varijante, obično nazvane po istorijskim ličnostima koje su tu nekada zalazile. Šećer je obavezno u staromodnim kockama, a uz kafu možete naručiti i izvrsne voćne kolače, štrudlu ili tortu. Žestoka pića se naručuju retko, pivo se pije u pivnicama, a vino u „hojrigeima“, vinarijama na obodu grada.

Društveni i politički aspekt kafenisanja u Beču predstavlja posebnu priču: postoje kafići za pre i za popodne, za veče i za noć; za penzionere i za studente, za umetnike i diplomate. U metrou, u autobusima i tramvajima, retko ćete čuti ljude da pričaju; u kancelarijama se radi ćutke; jedina mesta na kojima se slobodno i glasno razgovara jesu kafei, i gotovo sav javni život se odvija tamo. Van kafea Bečlije su hladne, učtive i mrtve ozbiljne; u kafeima su opušteni i druželjubivi, kao da vrata kafea predstavljaju neku vrstu kapije za paralelni svet, koji ima sopstvene konvencije različite od onih napolju.

Tu je, naravno, i istorijski aspekt, što nije čudno ako se uzme u obzir da su pojedini kafei stari više stotina godina. U kafiću „Central“ u ulici Herengase Lenjin i Trocki su trošili emigrantske dane uz šolju kafe i šah; u kafeu po imenu „Franc Ferdinand“ nerećni prestolonaslednik se sastajao sa verenicom Sofijom pre nego što su se venčali; Napoleon je, uoči bitke kod Austerlica, uspostavio štab u kafiću koji danas nosi njegovo ime; sam bog zna gde je sedeo Vuk Karadžić sa svojom štulom, i gde su se sve okupljali onoliki naši emigranti koji su u Beču tražili „Evropu“ koja im je kod kuće bila uskraćena.

Oni koji u tu vrstu potrage kreću danas otkriće da je Beč u velikoj meri balkanski grad, u pozitivnom smislu tog pojma. Srbi, Hrvati, Mađari, Albanci, Slovenci i Bosanci tu već decenijama žive u miru jedni uz druge, zajedno sa svojim germanskim susedima, utopljeni u sveprožimajuću kulturu kafe. Da smo umeli više da radimo a manje da se bijemo, danas bi se u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu ovako živelo.