Alan Ford

Nekoliko urbanih generacija odraslo je uz strip serijal „Alan Ford“ Roberta Raviole zvanog Magnus i Luciana Sechija poznatijeg pod pseudonimom Max Bunker. Sredinom sedamdesetih, u doba slatkog „zastoja demokratskog razvitka zemlje“ (koji mi tada nismo primećivali jerbo „šta zna dete šta je demokratija“), živelo se u bezbednoj žabokrečini poznog titoizma i činilo se da je poredak večan, a i da naša detinjstva, bogami, mogu da traju u nedogled. Definitivno smo izlazili iz otužno-slatkastog sveta detinjstva tek kada bi nam stariji drug tutnuo u ruku „Alana Forda“, čiji su nas autori prvi upozorili, sa okrutnom ironijom i sarkazmom društvenih marginalaca, na ono što se od nas krilo u kući i školi: da nas napolju neće sačekati košute koje govore, patak koji ima tri nestašna sestrića i dobroćudni klipeta Šilja, nego pretežno odvratne i amoralne njuške s kojima ćemo imati posla tokom ostatka svog života, a koje smo prvi put (sada znam: u blago ulepšanoj verziji!) videli na stranama ovog crnohumornog serijala.

Sve drugo dolazilo je kao posledica: rasprodavanje u bescenje kolekcija „Lunov magnus stripa“ i „Zlatne serije“, odbacivanje roditeljskih favorita Tereze Kesovije i Olivera Dragojevića u ime smešnih tipova kakvi su bili „četiri S“ našeg predtinejdžerskog perioda: „Sweet“, „Slade“, „Smokie“ i Suzi Quatro, a ovih ubrzo u ime Roling Stounsa, Dorsa i, uopšte, klasične muzike. Na kraju je došao i pank, i tada smo definitivno postali ljudi, ali to je već d(r)uga priča…

Serijal „Alan Ford“ počeo je da izlazi kod nas na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete i…nikada nije prestao. „Vjesnikova“ redakcija „Romani i stripovi“, njegov prvi i jedini pravi SFRJ izdavač bezbroj puta je doštampavala stare epizode i prenosila nove, i uvek je bilo kupaca za najbolju robu Made in Italy koju smo tada dobijali. Sve drugo bili su bofl i đinđuve iz Trsta. Prevodilac zagrebačkog izdanja, vrsni pisac, prevodilac i poznavalac „trivijalne“ literature Nenad Brixy, učinio je od svog dela majstoriju, a svaki od likova nadahnuo je toliko karakterističnim diskursom (u to doba se još moglo živeti bez te reči) da je, u recepciji eks-jugoslovenskog čitaoca, jedini mogući jezik ovog serijala visokoparni kvazikrležijanski agramerski stil koji je Brixy sjajno i promovisao i, istovremeno, parodirao.

Junaci ove serije, članovi glasovite Grupe TNT, priča su za sebe: metuzalem u kolicima zvan Broj Jedan, sklon šuštavim zelembaćima, tajnim operacijama visokog rizika (ne za njega, naravno) i manipulaciji svojim potčinjenima koje drži u potpunom siromaštvu; lenja protuva sumnjivog porekla zvana Šef, čovek koji treba da održi Grupu TNT na okupu, ali je isuviše retko budan da bi mu to pošlo za rukom; Alan Ford, pošteni, dobroćudni i zgodni mladić koji je, sasvim slučajno, karijeru neuspešnog i siromašnog reklamnog crtača zamenio karijerom „uspešnog“ i još siromašnijeg tajnog agenta; gunđalo Bob Rock, čiji je zadatak da uvek nagrabusi bar za nijansu više od drugih; nemački poluidiot sa nacističkom prošlošću Grunf, stvorenje čija deviza „Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne leti ne vrijedi“ godinama krasi jedan beogradski zid; matori džabalebaroš Jeremija koji je decenijama na samrti, lažni engleski aristokrata Sir Oliver, čuven po lakim prstima koji se lepe za nakit i srebrno posuđe i po filozofskoj devizi „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“; menažerija Grupe TNT koju čine ružni ali neinteligentni džukac sa dušom Nosonja, raspričani papagaj-intelektualac Klodovik, koji je mogao i bolje da prođe u životu, i cijukavi glodar Skviki (hrčak li je, šta li je?), Šefov džepni ljubimac. I sve to u cvećari (koja služi kao paravan za njihove tajne aktivnosti), u najoronulijem delu Njujorka, tamo gde je odavno i Bog (Mamon) rekao laku noć. Eto, takve likove i njima primerene situacije su mnogi od nas upijali čitajući nove epizode ispod klupe na časovima matematike ili Teorije i prakse socijalističkog samoupravljanja…U međuvremenu, samoupravljanje je nekuda nestalo, ali Alan Ford je još tu, jednako drag novim generacijama. Pa vi sad vidite šta je tu ozbiljna umetnost ili nauka, a šta trućanje!

„Alan Ford“ je važna ikona jednog senzibiliteta, deo našeg (ne)sentimentalnog vaspitanja ravnopravno sa Seks Pistolsima, montipajtonovcima, ranim radovima Koje, Štulića, Rundeka, Lovšina; sa njim(a) je, možda, stvoren svojevrstan zid između onih koji su razumeli takav humor i uživali u njemu, i onih drugih, koji su ostajali u kući da ponovo odgledaju avanture Paje i Jareta i njihovo večito „Riljaj, Lazo“…Molim da ne budem pogrešno shvaćen, ali te dve Srbije sam video u čeonom sudaru na Terazijama dvadeset i četvrtog decembra prošle godine. Ko bi mogao da voli Njega, a da je prethodno pročitao i uvrstio negde u svoju duhovnu „poputbinu“ sve marifetluke Ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena, taloženje blaga Broja Jedan pred nosevima svojih gladnih neplaćenika, kanibalske bolnice u kojima umire sirotinja dok negde nedaleko od njih groteskni svinjoliki Gospodari stenju od obilja i obesti? „Alan Ford“ je, naravno, realističan strip domaće proizvodnje iz devedesetih godina, iako bi njegovi italijanski autori bili zapanjeni kada bi mogli to da saznaju.

Svi likovi koje sam viđao proteklih godina: Bidže, Rake, Jezde, Dafine, Kundaci, Mire, Vojvode… Svi su oni eksponati jedne dobro poznate galerije. Odavno sam ih dobro upoznao u „Alanu Fordu“, i nisam im zato davao ni pare, ni glas. Na klupi sam držao udžbenik iz Marksizma, ali ispod nje bila je, da prostite, Umetnost…