Blaženo neznanje

Pravo zadovoljstvo u praćenju medija pod državnom kontrolom otkriva se tek kada se čovek razboli. Osim neophodne upale pluća ili nečeg sličnog, potrebno je, istina, da se ispuni još nekoliko uslova. Pre svega, treba živeti sa ukućanima koji još od pedeset sedme, kada su se doselili u Beograd, kupuju „Politiku“, samo „Politiku“ i ništa osim „Politike“. Obavezno je još i posedovanje (jedinog u kući) radio aparata firme „Iskra“ iz Kranja, časne starine koja već godinama nije u stanju da „uhvati“ nijednu drugu stanicu osim Prvog programa Radio Beograda. Tome treba dodati „prozor u svet“ sa svim postojećim kanalima, a ako se period ležanja, ispijanja čajeva i gutanja raznobojnih pilula poklopi sa vremenima izbora, doživljaj je potpun.

Na dan drugog kruga lokalnih izbora, bolesnik ulaže vanredne napore da se nekako dovuče do glasačkog mesta i da drhtavom rukom zaokruži ime odabranog kandidata. Slede, zatim, dani prepuni iščekivanja zvaničnog saopštenja rezultata izbora u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Bolesnika povremeno uznemiri zvonjava telefona – to se prijatelji raspituju za zdravlje junačko, ne propuštajući priliku da lansiraju zlonamerne i neproverene vesti kako je u svim najvećim gradovima ubedljivo pobedila opozicija, koja već slavi na trgovima. Posle ovakvih razgovora, TV- dnevnici (RTS, BK, Studio B) i „Politika“ deluju okrepljujuće i lekovito – o rezultatima u gradovima ni reči, ali su zato tu opširni izveštaji o pobedi socijalista u većini opština, pogotovo o trijumfalnim rezultatima levice u opštinama Pamprckovica, Zmijarnik Donji, Pržogrnci i, uopšte, u svim izbornim jedinicama nedođijskog okruga. Ne treba naglašavati da su na pomenutim mestima izbori prošli u najboljem redu, da su poslanički mandati verifikovani, a skupštine skoro pa konstituisane.

Prolaze, tako, dani, a onda, konačno, stižu zvanični rezultati izbora u Beogradu (opozicija 60, vlast dvadeset i nekoliko, uz desetak mesta gde se glasanje ponavlja zbog, jelte, nepravilnosti), Kragujevcu (opozicija skoro duplo više od levice), Nišu (26 prema 24 za vlast, plus gomila mesta gde se glasanje ponavlja) i Novom Sadu, gde su socijalisti osvojili nešto manje od 10 odsto. Sutradan, međutim, na istim stranicama „Politike“, saznaje se da u Nišu rezultat nije 26:24, već 37:22 za levicu, da rezultati možda jesu zvanični, ali ne i konačni, da treba mirno i dostojanstveno sačekati demokratsku proceduru brojanja glasova kao svetskog procesa i da neke snage pokušavaju da uznemiravaju javnost i da destabilizuju zemlju baš u trenutku kada mirovna politika predsednika Miloševića trijumfuje na svim frontovima.

Narednih dana saznaje se da u Beogradu „puj pike ne važi“ za jedno pola poslaničkih mesta, u Kragujevcu, Kraljevu, Pirotu i Užicu za toliko i toliko… Pošto se izbori nekako najčešće ponavljaju tamo gde je opozicija dobila, bolnom medijskom ovisniku ne ostaje ništa drugo osim zaključka da je opozicija ovoga puta preterala u lažiranju izbora – čak su jedni drugima donosili burek na glasačka mesta, kršeći izbornu proceduru i nedozvoljeno utičući na izgladnele glasače. Istovremeno mediji javljaju da neke marginalne grupice slučajnih prolaznika negde demonstriraju uništavajući sve pred sobom, a danima nije bilo moguće otvoriti konzervu da iz nje ne iskoči jedna opoziciona dama sa integralnom verzijom svog traktata o motkama, puškama i bombama.

Da konfuzija u glavi nesrećnog bolesnika bude veća, telefon ne prestaje da zvoni. Takozvani prijatelji prenose uznemiravajuće vesti od kojih temperatura skače, a kašalj se pojačava: te nešto o neviđenom lopovluku, te o bestidnom kršenju sopstvenih zakona, te o masovnim demonstracijama širom Srbije, štrajku beogradskog Univerziteta i, uopšte, o svim onim stvarima koje se očigledno nisu dogodile jer – valjda bi neka od mnogobrojnih TV stanica, a pogotovo najstarije i najuglednije dnevne novine na Balkanu, o svemu tome bar nešto javile.

Ostrašćeni drugari, na žalost, gluvi su za sve argumente (čak ne prezaju ni od pozivanja na sopstvene oči), pa bolesniku ostaje samo da, u interesu sopstvenog zdravlja, preseče svaku diskusiju i isključi telefon. Zatim bi valjalo da se dobro utopli, uključi televizor i, između ostalog, sazna da će se penzije isplaćivati „mesec za mesec“, da je setva rekordna i da je jedna od najpoznatijih britanskih multinacionalnih kompanija „Left Hand – Right Pocket Ltd.“ sklopila značajan petogodišnji ugovor sa kombinatom „Trepča“ vredan 126 funti, 9 šilinga i 2 penija. Ovako ohrabreni (sada već) rekonvalescent može mirno da se posveti svom čaju i engleskom fudbalu na BK.

I tako do potpunog ozdravljenja, kada više ni informacije ne mogu da mu naškode.