Fliper

„Sjeti se kako smo živjeli nekad: pet dinara u džuboks, pet dinara u fliper i pet piva u sebe“, pevao je Jura Stublić na izmaku sedamdesetih, najavljujući kraj jednog na izgled ispraznog načina života i početak novog doba. Posle je, naravno, sve bilo drugačije, mada ne onako kako smo se tih godina nadali. Fliperi su nestali, zajedno sa tolikim drugim stvarima iz sedamdesetih kojih smo brzopleto požurili da se rastosiljamo.

A izgledalo je ovako: u prizemlju hotela „Taš“, pri ulazu u zimski bazen, bio je prvi „Salon zabave“ koga se sećam, i koji smo mi, klinci iz kraja, redovno pohađali, rizikujući i roditeljske batine i ukor pred isključenje zbog nagomilanih neopravdanih izostanaka. Na ulazu je stajao dobroćudni džin, od glave do pete istetoviran i poznat kao Um-pah-pah, koji nam je prodavao žetone i pazio da ne razbucamo inventar. A unutra, u tri dugačka niza, sjaktale su te čarobne mašine, obećavajući dobru zabavu, koja se često sastojala samo u višečasovnom posmatranju kako neko od starijih eksperata dobija nagradne igre jednu za drugom (na poene, na specijal, ili na lutriju) i u iščekivanju da nas na kraju eventualno časti. Biti dobar u fliperima značilo je, tada, biti korak bliže pubertetskoj inicijaciji, zaslužiti poštovanje starijih momaka koji su, uz pivo i cigaretu koja dogoreva na staklu, već razmenjivali priče o svojim navodnim seksualnim poduhvatima.

Bilo je to zlatno doba flipera, pre nego što su elektronski čipovi od njih napravili šljašteće monstrume koji sviraju, govore i glasno jauču kad se tiltuju. Tada su se najbolji rezultati, uz datum i ime igrača, olovkom upisivali na poleđini mašine, a petocifreni mehanički brojčanici dozvoljavali su mogućnost najboljima da fliper „obrnu“, to jest da kroz pun krug vrate rezultat na nulu. U međuvremenu, zahvaljujući kompjuterima, igra je postala toliko komplikovana da se obesmislila, deleći na neki način sudbinu rokenrola, sa kojim je oduvek bila čvrsto vezana. I pored te veze, fliperi su mnogo stariji nego što većina ljudi misli: igra je potekla u pabovima viktorijanske Engleske i prvobitna verzija se sastojala od zakošene daske sa pobodenim čiodama niz koju su igrači puštali lopticu, kladeći se u kom će pregratku pri dnu daske lopta završiti. Odatle i izvorni naziv pinball (engl. pin – čioda), a ovde odomaćeni naziv fliper (engl. ronilačka peraja) nastao je nakon što su Amerikanci, decenijama kasnije, zamenili čiode zvoncima i odbojnicima, te ugradili istoimena „krilca“ kojim se lopta može vratiti natrag u igru. Tako su proizvodi znamenite čikaške firme „Bally“, uz džubokse, zauzeli svoje mesto u poslastičarnicama Amerike pedesetih, i samim tim u istoriji rokenrola.

Kao i u svakom ozbiljnom sportu, i u igri flipera postoje rituali i pravila, iako se niko nikada nije potrudio da ih zapiše. Pivo se, na primer, obavezno drži sa leve strane, a cigareta sa desne, odmah do ručice za ispaljivanje loptice (neki stariji modeli imaju na tom mestu ugrađenu pepeljaru). Pravi igrači znaju kako da dobro odmerenim udarcem ruke (dakle, bez povlačenja ručice unazad) pošalju loptu u pravi prolaz pri vrhu ploče, koristeći vreme dok lopta putuje da povuku dim ili otpiju gutljaj piva. Zatim se prsti polažu na dugmiće za „peraja“ i igra počinje, uz neophodne pokrete karlicom, dobar rad nogu i povremene nežne udarce po metalnom ramu (psiholozi bi verovatno imali da kažu reč-dve o tome). Mada stvar izgleda idiotski jednostavna, svaki model zahteva promišljanje i posebnu strategiju, u zavisnosti od rasporeda odbojnika, lampica i dugmića koje treba pogoditi: ponekad je dovoljno nekoliko puta proterati lopticu kroz neku kapiju; češće, međutim, neophodno je strogo određenim redosledom pogoditi niz meta. Ni dva ista modela ne reaguju na isti način, i pravi igrači znaju da svaki fliper ima svoju „dušu“, svoja raspoloženja i svoje hirove. Zbog toga su sadašnje kompjuterske simulacije flipera nedostojna zamena koju treba s prezrenjem odbaciti.

Čudnom slučajnošću, fliperima je na prostorima bivše SFRJ odzvonilo baš kada je Jura pevao hit pomenut na početku teksta zahvaljujući zakonskoj uredbi koja je ove plemenite uređaje svrstala u isti red sa kockarskim automatima, stavivši ih pod kontrolu republičkih i pokrajinskih državnih lutrijskih firmi. Te firme su odmah požurile da flipere zamene mnogo profitabilnijim poker-automatima, a tako dobijen novac je, kažu upućeni, obilato korišćen za nabavku drugih vrsta automata, onih uz čije zvuke već tri godine trešti smrtonosna „muzika za ples“. Ono čuveno GAME OVER, avaj, nikako da zasvetli.