Klikeri

Fasciniranost šarenim staklenim kuglicama počinje verovatno u trenutku kada ih muško čedo ugleda, ali se period aktivnog bavljenja klikeraštvom vezuje sa polaskom u školu i traje dok se ne podigne pogled sa zemljanog terena i ne ugleda nekakav par kikica podvezanih mašnicama. Tada đavo hitro odnosi sva proverena zadovoljstva, nudeći zauzvrat jedno omamljujuće ništa i svi, naravno, pristaju na pogodbu. Kasnije se propušteno pokušava nadoknaditi fudbalom, šahom, preferansom ili bilijarom, ali uzalud – sa klikerima odlazi i detinjstvo, definitinvo i neopozivo.

Nekada su klikeri bili i te kako cenjena roba: pamti se da su Indijanci svojevremeno prodali Holanđanima ostrvo Man-Ha-Tan za klikere, ogledalca i nešto espapa. Na ostrvu je nikla naseobina nazvana Nju Amsterdam, da bi kasnije promenila ime u Njujork. Vremenom je cena klikera drastično pala, pa se početkom sedamdesetih godina na Bajlonijevoj pijaci za dinar moglo dobiti četiri, pet ili šest klikera, u zavisnosti od toga da li je reč o „francuzima“, „dvopercima“, „tropercima“, „crvenpercima“, „plavcima“, „šarencima“, „džombama“, „plastikancima“, „gvozdencima“… Na lokalnoj berzi u školskom dvorištu cene su formirane malo drugačije: najskuplji su bili primerci koji se po nečemu izdvajaju, odnosno modeli kakve niko drugi nema. Naprsnuća su, naravno, obarala cenu, ali bi poneki rečiti vlasnik takvog klikera uspevao da dobro „utopi“ svog ljubimca insistirajući na šarmu i izdržljivosti veterana iz mnogih bitaka. Osim toga, često su najveći asovi u kraju igrali upravo takvim „ranjenicima“ u nameri da zbune protivnika.

Amateri toga doba u džepu najčešće nisu imali više od dva-tri „staklenca“: za igru im je uglavnom bio dovoljan jedan, a ostali su čuvani u rezervi. Snovi o gomili klikera ispunjavali su se onima koji bi ih zaradili u igri, dobili „na sablju“, ili onima kojima bi se neko vratio iz inostranstva – za „hiljadarku“ (bela novčanica od deset dinara sa razdraganim rudarom) bi kupovali čitavu kesu, ali bi od svega posle dva dana ostajalo tek nekoliko reprezentativnih primeraka.

Po nepisanim, ali svima dobro poznatim pravilima koja su se poštovala na celoj teritoriji „užeg Dorćola“ i često bila prihvatana i gore iznad Dušanove, klikeraši su ibli podeljeni na profesionalce i amatere.

Profesionalci su bili stariji, ozbiljniji, u godinama kada se u igri dostiže zenit i ubrzo sve napušta. Oni bi igrali na „mort“: na utabanoj zemlji nacrtali bi trougao i postavili tri klikera na uglove. Pravila su bila jednostavna – sve što se pogodi trpa se u džep, ali valja paziti na putanju svog klikera i njegov položaj nakon odigranog poteza, jer bi eventualni pogodak dušmanskog projektila značio gubitak svega zarađenog. Tu su klikeri često menjali vlasnike, dobijalo se i gubilo, a lica malih „kockara“ uvek su bila odgovarajuće namrgođena. Ponekad bi se prišunjao i nekakav mlađi amater sa pitanjem: „Je l’ igrate klikere u klikere?“ Na ovako glupo, a ipak često pitanje odgovor je bio jedinstven: „Ne, igramo u eksere.“

Amateri su bili mlađi i opušteniji, a i pravila su im bila drugačija.
Njihovo bojno polje najčešće je bio neveliki zemljani krug oko drveta posađenog u školskom dvorištu. Negde uz samo drvo, što dalje od ivice kruga, kopala se rupica, nešto veća od prosečnog klikera. Igra je počinjala tako što bi se iz „okiša“ (prostor van terena, aut) klikeri ubacivali u teren, po mogućstvu odmah u „pulju“ (rupu), jer se u tom slučaju nagrada mogla birati: „tri ko tri“ (tri uzastopna poteza), priznato osvajanje rupe ili pravo prvog poteza. Cilj je bio pogoditi protivnički kliker i ubaciti svovj kliker u rupu, bez obzira na redosled poteza. Opstrukcija igre bila je unapred isklljučena („nema iz okiša u okiš“), a o fer-pleju se brinulo u toku igre – igrač optužen da „đida“ (nelegalno približava ruku sa klikerom kako bi lakše pogodio metu) morao bi da povuče crtu na mestu gde se nalazio njegov kliker i da gađa iza nje. Pobednik bi se obavezno obratio poraženom ritualnim rečima: „piškaj se“ i nova runda bi mogla da počne. Zvečale bi tako staklene kugle po ceo dan da se povremeno nad usredsređene igrače nisu nadvijale učiteljice, a onda bi usledili grubi primeri kršenja ljudskih prava i prava deteta, nakon kojih bi uši još dugo bridele.

Mnogo veća opasnost, ipak, pretila bi od dve ili tri godine starijih „silosa“ koji su bili majstori da se neprimetno privuku i da efikasno izvedu nešto što se, ako je verovati Ferencu Molnaru, u Budimpešti nekad zvalo „einstand“, a u današnjem političkom rečniku „oslobađanje“ ili „odbrana ognjišta“. Iz perspektive slabijih, reč je o običnoj otimačini klikera, uz veliku mogućnost da se „popiju“ batine u slučaju najmanjeg nagoveštaja otpora.

Danas se klikeri teško mogu naći na pijačnim tezgama ili u samoposlugama, a ni deca više nisu toliko glupa da gurkaju nekakve kuglice bez potrebe. Najlepši primerci ovih danas gotovo zaboravljenih igračaka mogu se naći u ponekoj od Boga zaboravljenoj fioci, a vlasnik je obično dovoljno vremešan da se postidi i same pomisli na pokušaj da evocira uspomene. Ako se, pak, na vreme potrudio i sebi pribavio potomka muškog pola i odgovarajućeg uzrasta, želje bi mu mužda mogla biti ispunjena. Treba samo nagovoriti malog da na trenutak prekine sa radom na novom softveru i na tepihu improvizovati nešto, bez rupe i okiša, ali koga briga. Smešno i detinjasto, ali provereno opuštajuće.