Kiosk

Nije sasvim jasno da li je reč „kiosk“ u našu leksiku pristigla iz turskog (u formi kösk), ili pak zaobilazno, iz francuske obrade, (kiosque), ali svi se slažu da taj univerzalni priručni trgovački atom potiče iz toplih oblasti Mediterana, mora sveopšte razmene dobara.

Zaobilazeći najranije stadijume istorije kioska na našim prostorima, ograničavajući se na drugu polovinu ovog veka, možemo reći da tipologiju njegovog razvoja nije teško ocrtati: to je inventar od svga nekoliko jedinica, korelata najvažnijih trendova u oblikovanju grada. Drveni kiosk sa polukružnom nadstrešnicom bio je usklađen sa arhitekturom prvih „paviljona“ ili primercima „stambenog normativizma“ kod Novog sajmišta. Danas nestao iz gradskih centara, on, viđen negde u zabiti, budi neodređenu nostalgiju za vremenima naivnog optimizma i sveopšteg poleta. Prodavci, skriveni iza retkih izdanja („300 čuda“, „Plavi vjesnik“, „Filmski svet“, „Džuboksova“ prva serija sa fleksi-pločama od kojih su neke kasnije postale diskografski rariteti u svetskim razmerama. „Panorama“, „Plavi vjesnik“, sveščice stripa „Nikad robom“) nudili su, na primer, cigarete „na komad“ – što je civilizacijska tekovina za koju se u jednom dužem periodu mislilo da je neopozivo stvar prošlosti, da bi nedavno, u sasvim promenjenim uslovima, vaistinu vaskrsla na ovim geografskim širinama. „Gumice“ u zlaćanim „redenicima“ tada nisu bile tako bučno reklamirane na sve strane, ali su zajedno sa muštiklama u rezbarenom drvetu, prvom generacijom upaljača sličnih maketi parne lokomotive i njihovim benzinskim punjenjima upakovanim u obično crveno tonirane plastične „suze“, činili obavezni sastav artikala jedne drvene „trafike“.

Takvi kiosci bili su svojevrsni kulturni centri provincijskih naseobina i kao takvi – pogotovo u mestima koja nisu imala razrađenu kafansku infrastrukturu – odigrali su značajnu ulogu u formiranju važnih delova naše kulturne i političke elite.

Drvene „kačkete“ sa ulica polako potiskuju metalni „kockasti“ kiosci. Socestetičke fascinacije nekim aspektima modernizma dale su specifično čitanje Le Corbusiera u vidu Novog Beograda, a vanbračno čedo tog duha bio je „kockasti kiosk“. Težnju tadašnjeg društva ka otvaranju, prisutnu u svim oblastima stvaralaštva, kao da simbolizuje povećana „transparentnost“ novog kioska. Za ovaj kiosk vezuju se najčešće crvene zaobljene kutije od poliestera. Sedamdesete su vreme „barokizirajućeg modernizma“, zaljubljenosti u plastiku, intenzivne boje i stilizovane, ali ne sasvim oskudne forme… „Postmoderna“ donosi stilsko raslojavanje kioska. Dva tipa govore o rascepu u urbanom ukusu i, šire, u oblasti duha. Prvi je predstavnik „sentiš-folkiš“ stila – kruna nesporazuma koji počinje sa „naivnom“ umetnošću, a završava se lažnom autentičnošću „novokomponovane kulture“. Druga vrsta barata međunarodnim jezikom diskretnog eklekticizma i primenjuje te formule nešto uspešnije od beogradskog „antibirokratskog graditeljstva“ ostvarenog na čuvenom arhitektonskom Armagedonu nazvanom Požeška ulica. Kategorija simulacije o kojoj govori Jean Baudrillard, na beogradski jezik najtačnije (i najveselije) može se prevesti prefiksom „šatro“. Obe aktuelne vrste kioska uključuju „šatro“ sloj: kod prvog je on na konceptualnom, a kod drugog na benignom nivou materijalizacije – plastika imitira kamen. „Šatrizam“ prvog, u ovom času najprisutnijeg, onog poligonalnog sa „čador“-krovićem i „kao fol“-zastavicom na vrhu, zahvata prostor od ideje do izrade. Stilsko „preglumljivanje“ čini ga sasvim kompatibilnim sa decentriranom scenografijom u kojoj se prvo i zapatio – sa ambijentom „nadrekonstruisane“ Knez-Mihailove ulice.

Oficijelna briga za izgled kioska, čini se, nigde u svetu nije tako velika kao u Beogradu: bez obzira na klimatske uslove, gradski kiosci su svugde uglavnom pretvoreni u grozdove robe koji gotovo onemogućavaju sagledavanje arhitektonske dimenzije te edikule. Kod nas je važnije kako kiosk izgleda nego šta prodaje. Na ovim prostorima običaj pokazivanja robe u „aranžmanima“ – što čini suštinu igre između prodavca i kupca, suštinu kiosk-koncepta koji sovje poreklo vodi iz orijentalnog suka – odavno je izumro; iz mode su, na primer, sasvim izašle harmonika-razglednice koje su nekada, sa bočnih delova iznad pulta kioska, vijorile na beogradskoj košavi. Ruku na srce, sve je manje robe koja se u „novinarnicama“ i nudi, a novi oblici kioska kao da podržavaju ideju da je za uspešnu kupovinu bolje da roba bude sakrivena od očiju kupca. Sa sve manjim staklenim površinama, okovani rešetkama koje koliko-toliko ometaju sve širi krug obijača, novi beogradski kiosci, možda i nevoljno, postaju slika sveopšteg zatvaranja – ekonomskog, političkog i, jasno, duhovnog. Lišeni robe, beogradski kiosci sve češće se pretvaraju u „grillove“ i još više u sablasno prazne pržionice kafe, definišući slogan: „U stadijumima uspešno okončane antibirokratske revolucije, svi će kiosci prodavati kahvu!“.