Baobab

U samom centru Trstenog, pored Jadranske magistrale, postoji orijaški baobab čija se starost meri stolećima, prečnik metrima, a hladovina koju stvaraju njegove krošnje tako je velika da mi je bilo potrebno nekoliko dana da shvatim i prihvatim da je ceo hladoviti prostor oko njega zaista posledica razraslosti jednog jedinog drveta. Pre pet godina, kada sam ga poslednji put video, baobab je kočoperno zauzimao centar malog mesta privlačeći zadivljene poglede prolazećih. Pitam se šta je danas sa njim: da li još uvek odoleva vremenu i ljudima ili je i on uspešno „oslobođen“?

Trsteno je najlepša botanička bašta na prostorima koje nastanjuju Južni Sloveni. Prekrasni Arboretum – sa krušnim drvetom i ostalim egzotikalijama – jedno je od retkih mesta na ovim prostorima gde je i Bog bio izdašan i ljudska ruka pažljiva. „Izveštaji sa ratišta“, međutim, kažu da su nečije diluvijalne šapetine, zgrčene oko oroza najmodernijih sprava za ubijanje (to je jedina visoka tehnologija prema kojoj ne osećaju nagonski otpor), uspele da, u svom oslobodilačkom pohodu „oslobode“ Arboretum i Trsteno od većeg dela flore i faune koja se, nevoljna, tamo zatekla. Ako nam je to neka uteha, mi homo sapiensi, možemo bar da pobegnemo pred naletom svojih manje razvijenih srodnika; međutim, baobabi su nemoćni: Zla Kob može, ako joj se prohte, ležerno da došeta do njih i natenane ih oslobodi, zauvek.

Kad sam bio dete, smejao sam se pesmi Grigora Viteza „Kad bi drveće hodalo“. A čovek je sve ovo lepo predvideo! I poželeo da spase sirote baobabe od ničim zaslužene hude sudbine… Baobab u izbeglištvu! To bi bila prava stvar! Lično bih bar jednom dao politički azil u svom dvorištu, kad bi ga imao (dvorište, ne baobab).

Cinizam balkanskog života udesio je tako da sam zadnji put video trstenački baobab onog leta kad sam se, nevoljno i bezvoljno, spremao da odem u vojsku.

Trošeći poslednje predvojničke dane, proveo sam sa E. polovinu jednog, sada već davnog, mirnodopskog jula u kampu s pogledom na Abroretum. Ponekad bismo, izgladneli i dekintirani, ležali u senci hlebnog drveta čekajući da nam u usta padne kriška hleba, po mogućnosti premazana puterom… Nije pala, ali nema veze. I bez toga je život bio dovoljno lep, na mestu čiji naziv ne počinje tek slučajno istim parom slova kao naziv Arkadija.

Jednog dokonog i maznog popodneva, na golo rame E. skočio je ogroman zeleni skakavac. Vrisnula je, van sebe od iznenađenja i nekog prastraha i gađenja, koje ljudi obično osećaju prema velikim insektima. Životinja je bezbrižno odskakutala dalje, nimalo impresionirana našom pometnjom.

U jedno dubrovačko predvečerje, u nekoj od ispodstradunskih ulica, to isto rame umalo je postalo žrtvom zahuktalog vremena jednog tusnog stradunskog goluba. Dugo smo se smejali, srećni i, činilo se, ostalom svetu nedohvatljivi. Pitam se, imaju li danas šta da vare dubrovački golubovi?

Ko zna! Danas su devedesete i sve je drugačije. E. i ja smo se rastali, zemlja nam se razdružila, skakavac je odavno uginuo, Trsteno je „oslobođeno“, Arboretum je podšišan, a baobab… Baobab je odoleo ili časno umro, kako i priliči živom stvoru u njegovim godinama.

Jesmo li to hteli od života svi mi – E, ja, skakavac, Trstenjani, „oslobodioci“, baobab? Ne znam. Ali, negde je, očigledno, od neke tačke, sve u nama i oko nas pošlo ukrivo. Nešto se naherilo, savilo, izobličilo, a zatim puklo. U nama, u zemlji, u drvetu, u puščanim cevima. Sada smo tu gde jesmo: u bekstvu.

Neki od nas beže od sebe, neki o drugih; neki beže od budućnost, neki od prošlosti; neki beže od kuće, drugi u kuće (tuđe).

Samo baobab stoji tamo gde je ponikao. Ili leži, na tom istom mestu. Samo on nije nikoga izdao. Samo baobab nema zbog čega da se kaje.