Solisti na mesečini

Kinezi su ubeđeni u to da su mnoge lepe pesme napisane na mesečini, i to zahvaljujući tome što je pesnik bio usamljen i što je pored njega bila čašica dobrog pića.

To ubeđenje nije nezasnovano. Gotovo da nema kineskog pesnika koji nije opevao vino. Istina, slično je i sa pesnicima u drugim zemljama, kada je u pitanju ljubav prema (alkoholnom) piću. (Za Kineze, kao i za Ruse, sve je to „vino“, bez obzira na to da li je reč o rakiji, votki, likeru ili šampanjcu).

Čuveni kineski pesnik Bai Đui (772-846) ipak je rekorder koga će retko ko dostići. On je napisao osam stotina pesama posvećenih vinu.

Čak je i „svetac kineske poezije“, kako se danas, posle više od hiljadu godina, naziva Li Bai, bio teška pijanica. Posle četrnaeste, kaže, nije se treznio. Ipak ga ubrajaju u najveće pesnike Kine, a njegova čuvena pesma „Usamljen pijem sa mesecom“ i danas se recituje.

U „Knjizi pesama“, prvoj kolekciji kineske poezije, vino je nezaobilazna tema. Kakvu to čudesnu snagu vino daje pesniku, pa mu se čini da je sasvim normalno to što razgovara sa mesecom?

„Svetac kineske poezije“ zaista je i razgovarao sa mesecom i zatražio od njega da mu vrati senku, pa da ubuduće piju – utroje. Ali, on nije ni pokušao da odgovori na pitanje šta je to „u tom piću što daje snagu njegovom biću“. Tada je u staroj Kini bilo gotovo nepristojno postavljati takva pitanja. Bilo je, naime, sasvim normalno da se pesnici preko dana trezne i da spavaju, a da uveče, kad izađe „mesec srebrnast i žut“… zna se već šta sledi.

Moderna Kina, međutim, bavi se i odgovorima koje ranije generacije nisu interesovali. Tako je i pitanje o vezi „pesnika i vina“ ovih dana sasvim ozbiljno razmatrano na prvoj, međunarodnoj konferenciji pesnika i vinara u Pekingu. Više stotina kineskih pesnika i nešto manje „predstavnika proizvođača“ nekoliko dana su se trudili da nađu pravi odgovor, ali nisu uspeli. Uostalom, nije to jedina neuspela konferencija.

Naravno, pesnici više nisu kao nekad. Njima nije neophodno da čekaju veče da bi se uhvatili za čašicu. Ona je sada od ranog jutra nadohvat ruke, pa je njihovo učešće u raspravi bilo aktivno i dinamično, kako je napisao jedan kineski novinar.

Malo ko od prisutnih je mogao da porekne blisku vezu poezije i pića. Pesnici su, sa malim izuzecima, javno priznavali da ih dobro vino podstiče na stvaralaštvo, da daje snagu njihovoj imaginaciji i da ih oslobađa tradicionalnog načina razmišljanja. „Život vodi vinu, a vino poeziji“, tvrdio je savremeni pesnik.

Za takvu tezu nisu bili potrebni posebni dokazi. Kako je vreme odmicalo, pesnici su bili sve više otvoreni jedan prema drugom, prijateljski raspoloženi, spremni da podele sa drugim sve čime raspolažu. Jednom rečju, sve su to i nužne pretpostavke da bi se napisala dobra pesma.

„Pesme nastaju u jednom dahu, one se rađaju same od sebe – i bez vina pesnici su pijani“, tvrdio je jedan od učesnika neobičnog susreta.

Svi se, ipak, nisu slagali. Citiran je pesnik Đia Dao, iz vremena Tang dinastije, koji je tvrdio da je „savršena pesma delo prakse, a ne vina“. Drugi se pozvao na samog Hegela i njegove reči da „šampanjac ne stvara poeziju“, ali Hegela su ovde mnogi odmah osporili. On, kažu, nije razumeo ni kinesku filosofiju, a kako bi tek razumevao poeziju. Hegel zaista nije cenio Konfučija.

Uz čašicu i Hegela, pomenut je i Tolstoj. Obrazovani Kinezi kažu da Lav Nikolajevič nije davao ni pišljiva boba za Šekspira. Čak je i dokazao u jednom svom eseju da je Šekspir običan amater i da njegovi likovi upadaju na scenu kada im se prohte, doživljavaju tamo neobjašnjive i nemoguće dogodovštine, zaboravljaju u trećem činu šta su govorili u prvom itd.

Sve je to manje-više tačno, odgovoreno je Tolstoju. Grof je samo zaboravio da kaže da je Šekspir pisao „umetnost“, a zakoni uemtnosti su drugačiji – ne podlažu banalnim raspravama.

Tako su kineski pesnici poslednjeg dana ocenili i svoj skup. Nema svrhe raspravljati o tome „zašto vino“, „zašto usamljenost“, „zašto mesec“.

Pa kad je onaj Mujo iz Bosne mogao da kuje konja na mesecu, što Li Bai ne bi mogao da razgovara sa lunom?