Dueli

Za neke „Božja presuda“(„giustizio di Dio“), za neke samoubistvo tuđom rukom, duel je ogledanje udvoje, uz obostrani pristanak i uredan zapisnik, u prisustvu dva svedoka i dvojice vidara, saobrazno pravilima časti izvedenim iz običaja, oružjem koje preporučuje Kavaljerski kodeks i prihvata (nevoljno) Krivični zakonik.

Neizvesno je da li je procvat te „Božje presude“ u osamnaestom veku baš posredstvom Božje volje jenjao već krajem devetnaestog, ili je naprosto Bog ustuknuo pred nadolazećim, đavolski savršenim načinima masovnog istrebljenja prve polovine ovog vrlog veka. U svakom slučaju, što je ručno – ide mučno (gobleni su u tom smislu poučan primer). Došla su, vele upućeni, vremena otrežnjenja od mazohizma – u teglama su pijavice zamenjene zlatnim ribicama, a kuglica ruleta je višekratnošću svoje upotrebe potisnula olovno zrno.

Saglasan da je odbranu časti kao svetinje smenilo očuvanje života kao fetiša („Doživeti stotu“… Uz poveću svotu…), potpisnik ovih redova smatra da je potezanje vraga za rep u dvobojima pouzdani znak ondašnjeg neobuzdanog uživalačkog poriva: samo ljudi bogatog života (unutarnjeg koliko i imovnog) ne mare za taj život i izgube, za razliku od onih koji dane cicijaše kao marjaše i život provode u stalnom pripravljanju za to da ga žive. Uostalom, zašto bi toromahija bila plemenitija strast od kavalerije? Zar i danas ne stoji opaska jednog od naših već sedih bistrična – da je po život najpogubnije biti živ?

Kako je osramoćeni čovek uvek pod navalom krvi u glavu – a kavaljerski duh se kloni naglosti, pristranosti i zadrtosti – između uvrede i boja mora da protekne najmanje deset sati. Noć pred izlaganje životnoj opasnosti, probdevena u zebnji, gasi žeđ za dankom u krvi i svaki drugi ubojički predumišljaj. Samrtni ples odvija se u avetinjskoj tišini, čija je povreda zaprećena gubljenjem viteške časti (po čemu bi se inače „un vero gentiluomo“ razlikovao od najeđene jetrve i zadriglog rabadžije?). Da užitak ne bi prerastao u uživačinu, strogo je zabranjeno koristiti se nenaoružanom rukom za odbijanje udaraca, hvatanje, odgurkivanje, potezanje protivnika i njegovog oružja (pri uočenom pokušaju ruka biva vezana). Najzad, nasrtaj na protivnika koji padne, ispusti ili slomije oružje, svrstan je u pokušaje svirepog ubistva (teško zamislivo u krajevima gde su i žene, kad im se sve zacrni, u stanju da rđe mužjačke srede ušicom od sekire).

Iskupljivanje duelom nije svakome od Boga dato. Neki dolaze u iskušenje da se izbave dugova probadanjem zajmodavca. Drugi bi, pošto ukradu tuđu ženu, da se duelom reše prevarenog muža. Treći, umesto zaštiti nejakih pozajmljuju vičnu ruku mračnim nalozima slavohlepnika. Sve takve Kodeks bez milosti izopštava. Svedoci, zvani još i sekundantima (zbog odbrojavanja), a u Italiji i kumovima („padrini“), kao osobe neograničenih ovlasti („pieni poteri“), podvrgnuti su još strožim proverama (ne dolaze, recimo, u obzir ljudi izdržavani od žena sa kojima nisu u najprečem srodstvu). Sve u duhu zdravog načela da među onima koji se spore – mogu posredovati samo neosporno probitačne ličnosti.

U ta zlatna vremena srčanih pravednika, najpre su uvrede bile pomno vagane, pa se tek onda zaštitna uzvraćanja tome podešavala: od proste zađevice („di primo grado“), koja se još mogla prevazići prijateljskim obrlaćivanjem, preko ozbiljne klevete (2) i teškog ugroza (3), raspravljanih po uzusu hladnim (Latini kažu „belim“) oružjem (za opak trač – oštar mač), pa sve do gnusne ljage bačene na porodicu (četvrti stepen), čije spiranje, Boga mi, nije mogao da mimoiđe zuj tanadi.

Uvreda preko štampe – za ono doba jedine moćne širiteljke javnih i krvnih sudova – ubrajana je u duševne raspore najvišeg (četvrtog!) stepena. Svrh toga, za olajavanje Kodeks nije teretio člankopisca. Zadovoljštinu je imao pružiti direktor glasila čelom i desnicom (levaka među otmenima nema). Može se nagađati koji bi sve današnji uglednik od te sorte otežanog tura stao na beleg izazivaču.

Toljaga, mlat, močuga (i ostala samoučki skarabudžena pomagala kojima narod obožava da menja lični opis – od naočitog u kašasti) nemaju u dvobojima prođu, pre svega zbog nedopustivo ubogog izgleda. Primerice, tamo gde se mač (krta reč velikog izgleda) svodi na tačku, topus ima nezdravu oteklinu. Tako što nije moglo biti po ćudi ondašnjim zavisnicima duelske omame, mahom izdancima stare loze i miljenicima muza (prvo značenje izraza „gentile“ je umiljat, ljubak, mio).

Drugi razlog sužavanja kavaljerske nomenklature samo na mač, sablju i pištolj dira u samu moždinu viteštva. Čast podrazumeva nekakav nepovredivi „personal space“, pa se i brani oružjem kakvo protivnika najuspešnije drži na odstojanju. Jedinke plave krvi bukvalno se groze gušanja u kojem mrskoj spodobi valja pomeriti dandalo i iščupati pevalo (po mogućstvu – zubima). Ta se grožnja očituje i u poslovici „Gioco di mani – gioco di vilani“ (govor pomoću šaka odaje prostaka). Nije, zači, slučajno to da je dvoboj bio najtrošeniji začin među Englezima, koji izuzetno drže do očuvanja međusobnog rastojanja i vlastite aure (zbog čega su valjda, i reč „ti“ prognali iz maternjeg jezika).

Pohvala prostakluku (podlo pridobijanje prostodušnih počinitelja prljavih političkih poslova) pruža prostacima dva oprobano štetna štita: a) oslobođenje obaveze da se menjaju (kakvo blažensto!) i b) da svaku (njima uvek stranu) plemenitosti svlače u svoju (toliko hvaljenu!) plemensku zemunicu. Počelo je posve naivno, time što je reč „gospodin“, kojom se održava uljudno odstojanje (društveno i telesno) i iskazuje uvaženje i onima koji sadržini tog naslova nisu dorasli, zamenjena rečju „drug“, lišenom osnovnog plemenitog značenja u ime nametnutog zbliženja, naravno: smerom naniže – od palisandra prema grabovini. Završilo se na samo jedan mogući način: nalogom nečasnih vođa da pošaljemo do sto đavola poetsku žertvu Puškinovu (zajedno sa njegovim zanesenjakom Lenskim) i prigrlimo bulbudersko štangliranje (noćom, iz šumske zasede, s leđa i u razmeri petorica na pojedinca).

Nauk: Valja da svako vlastitim obrazom priredi auto-balzam od kojeg će oni otići kao rukom odneseni; kad već Euro-krem ne pomaže.