Čitanje novina (stranih)

Čitanje naših dnevnih novina zaista ne pripada vremenu uživanja. Ali čitanje stranih novina? One izgledaju drugačije od naših, drugačije čak i mirišu, ako ih ne čitate svakodnevno, nemate ni mučnu zavisnost kao od naših. Tajna uživanja je upravu u tome da to činite samo povremeno, uzimajući uvek neke druge novine, a izbor je, naravno, ogroman. Mnoge možete nabaviti i kod nas na kioscima, a u stranim kulturnim centrima prelistaćete ih besplatno. Da bi zadovoljstvo bilo još veće, čitajte ih na putu, kad ste izvan zemlje; lakše je zaboraviti sve naše događaje i muke i utonuti u drugačiji svet, čije teme, žurnalistička obrada i grafički dizajn donose uživanje u odnosu na uobičajenu novinsku lektiru.

Prve globalne novine su, naravno, International Herald Tribune, štampane na dvanaest mesta od Hong Konga do Haga, ogromna količina informacija spakovana na mali broj strana, američki koncizni novinarski stil i mnogo evropskih događaja, uvodnici iz New York Timesa i Washington Posta, mišljenja vrhova političkog i akademskog establišmenta SAD, kolumnisti, kozeri i jezičke smicalice Safirea, ali i Trudeauov Dunesbury strip, pa uzbudljivi mali oglasi o prodaji nekretnina na Azurnoj obali i oko Ženevskog jezera, vile u Toskani i zamčići u Burgundiji, rols rojsevi raznih godišta, plemićke titule.

To je kao neka bazična lektira. Ako je petak, onda svakako European, pravljen kao dnevne novine iako je nedeljnik, s krupnim slogom i dosta upotrebe boje, Mrožekove kozerije i komentari Pitera Justinova, briselske intrige i storije iz cele Evrope, kalendar kulturnih događaja naredne nedelje u dvadesetak gradova. Petkom i Guardian odnedavno objavljuje evropski dodatak sa člancima iz mreže prijateljskih udruženih listova. Zapadne i bivše Istočne, a sada radije Centralne Evrope kao znak skorog ujedinjenja kontinenta.

Nekada sam redovno u inostranstvu čitao Le Monde. To su prve strane novine koje sam naučio da čitam, sada mi nekako više odgovara Liberation, sa svojom duhovitom opremom, živim prelomom, nepredvidljivostima – krupni naslovi kao u večernjaku, ali kad je pre nekoliko godina umro Foucault, posvećeno mu je punih 11 strana. Kod nas su toliko dobijali samo najvažniji političari, danas ne bi ni oni, a kamoli intelektualci. Slična Liberationu je rimska Republica koja, uprkos talijanskom kampenelizmu, uspeva da bude nacionalna i evropska novina. Corriere de la sera može celo pre podne čekanja na aerodromu ili železničkoj stanici, zbog nekog italijanskog štrajka, da ispuni bokom članaka o reformi pravosudnog sistema ili analizom lombardijskog separatizma. U El paisu naići ćete na komentare vodećih latinskoameričkih pisaca, na reportaže iz Perua ili Belisea kakvih nema u drugoj zapadnoevropskoj štampi i dosta prljavog veša iz španskog političko-privrednog života.

Velika štampa na nemačkom je ukočena i mudrijaška, FAZ, Die Zeit, Die Welt, ali i Neue Zuricher Zeitung imaju dugačke priloge o privredi koji su mi kao laiku sasvim nerazumljivi, ali će objaviti i rasprave o nekom teološkom pitanju. Kulturne rubrike svih listova donose prvorazredne feljtone o osobama, knjigama, predstavama. Odnedavno i bečki AZ ume da plasira kulturni , socijalni a ne samo politički događaj jezgrovito i s nešto cinizma.