Socijalne razlike počinju u vrtiću

Kada govorimo o predškolskom obrazovanju, najčešće mislimo na onu jednu pripremnu godinu pred polazak u osnovnu školu. Boravak dece od 3 do 5,5 godina u vrtićima obično smatramo za nešto što ima važnu ulogu u socijalizaciji dece, ali verujemo da je primarni cilj ovih ustanova da roditeljima reši problem čuvanja dece. Međutim, ništa nije dalje od istine od tvrdnje da sistemsko obrazovanje u ovom uzrastu nije važno. Zapravo razvoj viših kognitivnih funkcija dostiže zenit u predškolskim godinama. To ne znači da u tom dobu kognitivni razvoj prestaje, ali, njegova osnova je skoro formirana u tom uzrastu, bilo da je dobra ili loša.

U Srbiji je trenutno 48 odsto dece, ili 84.000 od 177.000 dece ovog uzrasta upisano u vrtić, dok 93.000 dece istog uzrasta nije obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem. Nacrt nacionalne strategije za razvoj obrazovanja do 2020. ciljnu stopu obuhvata postavlja na 75 odsto, što bi značilo povećanje broja upisane dece od oko 40.000. Stopa obuhvata predškolskim obrazovanjem ima rastući trend – danas je oko 25 odsto viša nego što je bila 2005. godine. Međutim, stručnjaci ovaj rast stope objašnjavaju smanjenjem broja dece, a ne povećanjem kapaciteta predškolskih ustanova. Uz to, struktura dece koja pohađaju vrtiće, kada je reč o socijalnim kategorijama, ukazuje na to da je pristup vrtićima deci iz bogatijih porodica trostruko veći nego deci iz najsiromašnijih porodica. U seoskim oblastima, pristup je skoro upola manji nego u gradovima: 28,7 odsto prema 56,6 odsto. Kada je reč o Romima, u gradskim sredinama je upisano deset odsto dece, u poređenju sa samo 4,1 odsto onih koji žive na selu. I deca sa invaliditetom su nedovoljno obuhvaćena. Dok oko pet odsto dece u ovoj uzrasnoj grupi ima neki invaliditet, samo 1,2 odsto upisane dece su deca sa invaliditetom.

Neprilagođenost postojećih programa potrebama roditelja je još jedan od faktora koji predstavlja prepreku u povećanju obuhvata. Uvođenje Pripremnog predškolskog programa je bilo jedna od najboljih mera obrazovne politike poslednjih godina, međutim, njegovo uvođenje je potisnulo skoro sve druge programe u predškolskim ustanovama, tako da nema poludnevnih programa koji bi bili pogodni i za one porodice u kojima postoji neko ko čuva decu kod kuće (bake, deke, nezaposleni roditelji). Većina dece pohađa celodnevne programe, nasuprot poludnevnim i tročasovnim programima – iako su međunarodna istraživanja pokazala da i kvalitetni kraći programi, osim što mnogo manje koštaju, daju odlične rezultate kada je razvoj dece u pitanju.

Kako bi se ova slika popravila, Unicef je kroz svoj program, u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Centrom za interaktivnu pedagogiju, pokušao da odgovori na neke od prepreka za proširenje obuhvata predškolskim obrazovanjem. U deset opština sa najnižom stopom pohađanja, adaptirani su prostori u postojećim predškolskim ustanovama ili su adaptirani postojeći, često napušteni objekti u lokalnim zajednicama. Kroz ovu inicijativu, Unicef je zajedno sa roditeljima razvio i kraće poludnevne predškolske programe, predviđene novim zakonom o predškolskom obrazovanju. Prednost pri upisu u nove prostore imaju upravo deca iz seoskih sredina i deca koja nikada nisu išla u predškolske programe.

Aleksandra Jović iz Unicefa, jedan od autora studije o ekonomskoj isplativosti ulaganja u rani razvoj kod dece, kaže za „Vreme“ da je Unicefov tim pripremio i studiju o tome koliko bi Srbiju koštalo da svu decu uključi u predškolsko obrazovanje i da sada sa više sigurnosti možemo reći da to nije finansijski nedostižno.

foto: unicef

„Ulaganje u učenje u ranom uzrastu donosi povraćaj investicija koji je šest do 17 puta veći od početne investicije. Najveći je povraćaj od ulaganja upravo u decu lošijeg socioekonomskog položaja koja odrastaju u nestimulativnim uslovima“, kaže Jovićeva i dodaje da su pored ekonomskih važni i društveni pokazatelji dobrobiti od ulaganja u rano učenje dece: „Postoje brojni dokazi da deca koja su pohađala programe ranog učenja i razvoja bolje uče u školi, da je manja verovatnoća da će kasnije ponavljati razrede ili napustiti školovanje, da su bolji đaci u školi, da imaju bolje zdravlje kako u sadašnjosti tako i u budućnosti, što dovodi do stvaranja zdravije populacije i smanjenja izdataka vlade na zdravstvenu negu“, kaže Aleksandra Jović. Uz to, deca koja su pohađala programe ranog učenja i razvoja ređe imaju problema u ponašanju, manja je šansa da dođu u sukob sa zakonom. Istraživanja su pokazala da kod ove dece stope nezaposlenosti opadaju, a prosečne zarade idu nagore, što dovodi do manje izdataka za socijalnu pomoć, a više poreskih prihoda za državu.

foto: medija centar

Govoreći o važnosti ranog učenja, profesor razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Baucal, kaže za „Vreme“ da su u starom sistemu verovanja igra i učenje bili nespojivi: „Ako se dete igra, onda ne uči, i ako uči to ne može biti zabavno. Zato su roditelji verovali da decu treba zaštiti pre polaska u školu i ostaviti ih da se što više zabavljaju kroz igru. To je period, kako se mislilo, najlepšeg detinjstva i zato decu ne treba slati ranije u školu da im ne zakinemo od srećnog detinjstva.“ Baucal smatra da koliko god ovakvo razmišljanje deluje neupitno, istraživanja ranog detinjstva i ranog učenja pokazuju da su stvari značajno drugačije i složenije. U ranom detinjstvu se intenzivno uči, a kroz rano učenje se postavljaju temelji za celokupni život. „Deca koja, u tom periodu, imaju priliku da pohađaju kvalitetne predškolske programe ranog učenja, makar nekoliko časova dnevno, kasnije budu uspešnija u školovanju i životu. Istraživanja, dakle, sugerišu da igra i učenje idu zajedno“, kaže Baucal.

Međutim, kolika god da je korist i važnost ranog učenja, statistika surovo ukazuje na to da su predškolske ustanove dostupnije deci iz ekonomski bolje stojećih porodica, pa se logično nameće pitanje da li su ove ustanove luksuz koji sebi mogu da priušte samo bogatiji slojevi društva.

Baucal kaže da su troškovi sasvim sigurno jedan od razloga zbog kojih je manji broj dece iz ugroženih i osetljivih grupa u predškolskim ustanovama: „Oba roditelja iz bolje stojećih porodica su zaposlena što znači da su često prinuđeni da njihova deca pohađaju predškolske ustanove dok oni rade. Ipak, postoje i drugi razlozi koji potiču od nedovoljnog razumevanja važnosti predškolskog obrazovanja za rani razvoj i učenje dece. Na primer, oko polovine roditelja čija deca ne pohađaju predškolske ustanove smatraju da za to nema ni potrebe. Takvi nalazi ukazuju da treba dosta toga uraditi na širenju svesti o tome koliko deca mogu da dobiju ako u periodu pre polaska u školu imaju priliku da pohađaju kvalitetne predškolske programe. Ukupno gledano, to znači da se već u predškolskom periodu stvaraju razlike između dece koja pripadaju različitim socijalnim slojevima i to tako što deca koja imaju povoljnije porodične uslove dobijaju i više podsticaja kroz pohađanje predškolskih ustanova.“

Ipak, prema rečima Aleksandre Jović, ima načina da se socijalni jaz prevaziđe: „Širenje obuhvata predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem traži intervencije u tri smera – povećanje kapaciteta za predškolsko vaspitanje i obrazovanje, odabir modela finansiranja koji bi omogućili da prioritet upisa budu osetljiva deca i rad na povećanju svesti roditelja o koristi predškolskog vaspitanja i obrazovanja za razvoj njihove dece.“ Ona smatra da bi uvođenje univerzalnosti u pristupu i obuhvatu imalo najveće šanse da dostigne najosetljivije grupe dece: „Programi u trajanju od tri do četiri sata bi trebalo da budu besplatni i dostupni za svu decu uzrasta tri do 5,5 godina.“

Troškovi boravka sve dece koja sada ne pohađaju predškolsko obrazovanje, programima od tri do četiri sata, zahtevao bi ulaganja od najviše 46 miliona evra (Srbija trenutno na predškolsko obrazovanje troši 150 miliona evra godišnje). Jovićeva kaže da je ovo mera visoke efikasnosti u odnosu na predviđene troškove, koja bi donela dobrobit državi i njenim građanima. „Uzevši u obzir njegov značaj, ukupnu dobrobit za državu i visoke stope povraćaja ulaganja, predškolsko obrazovanje treba da bude i odgovornost države, a ne samo lokalnih vlasti i roditelja. Donosioci odluka treba da preispitaju podelu odgovornosti po kojoj samo budžeti lokalnih samouprava snose trošak predškolskog obrazovanja“, kaže Aleksandra Jović i dodaje da troškovi programa od tri do četiri sata koji bi bio besplatan za svu decu predstavljaju oko 60 odsto sadašnjih rashoda za predškolsko obrazovanje koji se pokrivaju iz opštinskih budžeta: „Danas ova sredstva koristi manje od polovine dece u Srbiji koja uglavnom dolaze iz viših socioekonomskih kategorija. Postavlja se pitanje koliko je ovakva distribucija javnih resursa u skladu sa principima socijalne pravde i jednakosti.“