Početak kraja priče

Ovako je sve počelo. Odnosno, ovako se odvijao početak kraja moje priče.

Najpre je trebalo da mi neposredno po izbijanju Drugog svetskog rata, u varoškoj crkvi, zajedno sa stotinama drugih Susjedstanaca, ustaše zakolju deda po majci, da bi mene, Simeona Malobabića, njegovog unuka, posle pedesetak godina od tog događaja, potomci dedovih ubica lakše proglasili – četnikom.

Sve ostalo je bilo stvar tehnike: propagandne i vojničke, životne i romansijerske.

Krajem leta 1999. godine, vratio sam se iz susjedstanskog izbeglištva u rodnu Babaniju. To je bilo samo nekoliko meseci nakon okončanja bombardovanja te zemlje od strane multinacionalnih snaga.

Ostao sam „sâm ko gudac i go kao pištolj“, kako već može da bude svaki naprasno (p)ostali udovac. Od mene na ovom svetu nema samotnijeg čoveka. Ne postoji osoba ili okolnost kadra da me iščupa iz te samotnosti, a životu povrati bar tračak smislenosti.

A samo četiri godine ranije, zajedno sa ženom i dve kćerke, tada gimnazijalkama, nevoljko sam se priključio koloni izbeglica koja je tekla pored naše kuće. Nije me ni tad napuštala nada da će se ratna lumperajka na kraju svih krajeva zamoriti i stati, a ja sa svojom porodicom nastaviti onde gde smo se zaustavili.

Kolona je bila nepregledna. Jedino što pamtim jeste susret sa očima babe Evice. Ona je sedela na traktorskoj prikolici, leđima okrenuta smeru kretanja i zurila u mene za volanom automobila. U krilu je držala zavežljaj iz kojega je izvirivala drvena vešalica sa „ukopnim“ odelom njenog muža Adama. Njena smežurana ruka čvrsto je stezala ofinger, zajedno sa odelom kupljenim u robnoj kući gde su se prodavala i Susjedstancima i Komšilijancima, jer tada nije bilo radija i televizije da ih podseti ko je ko.

– Vodaaaa, voda, pola litre, litar, kanister od pet litara! – vikao je čovek pored puta i brojao plave novčanice.

– Pola litre – jedna marka, litar – dvije. Kanister – pet!

Jadna žena je zavukla onu drugu ruku u nedra. Nigde nije bilo para. Naokolo je bilo samo naše braće Susjedstanaca. I ofingera.

Po prelasku u Susjedstan ukrcali su nas u voz i, kako je pao mrak, kompozicija je krenula na istok, a onda, kasnije se ispostavilo, skrenula na jug, prema nama nepoznatom cilju putovanja. Tokom sporog noćnog truckanja, čestog zastajkivanja, kroz iscrpljen i isprepadan izbeglički svet proneo se glas da nas deportuju u susjedstansku južnu pokrajinu, kako bi, dole, pojačali „nacionalnu krvnu sliku“. Nije dugo trebalo da izbije otvoreno negodovanje i pobuna. Tako sam, negde oko Kablovska, u panici i očaju povukao onu crvenu ručicu za prinudno kočenje, koja stoji iznad vrata svakog kupea, i voz se, uz ciku i iskrenje čeličnih točkova, zaustavio usred rečne doline, u nekoj pustari, bez kuće i kućišta. Uspaničene izbeglice su sišle sa kompozicije i razmilele se na sve strane, kud je ko uspeo da pogodi.

Nas četvoro smo nekoliko puta menjali mesto boravka, ali nam nijedno nije odgovaralo.

Sudbina, ili ona nepojamna sila koja rukovodi životima mimo naših želja i namera, htela je da nas nastani u jedno selo podno Juhorskog gorja, u blizini varošice Varvarinovsk.

Neki dobri ljudi koji već duže vreme žive i rade u bogatoj Bavariji, ponudili su nam na korišćenje svoju roditeljsku kuću, bez naknade i roka do kojeg možemo ostati.

Često biva da jedan nesebičan ljudski gest „kupi“ ljude za svagda, ali im, istovremeno, otkloni svaki drugi, možda bolji ishod i razrešenje. Marici i meni bilo je neugodno da odbijemo velikodušnu ponudu tih dobrih ljudi, ali smo se, kasnije, nasamo, gorko kajali što smo dopustili da se „ukorijenimo“ baš tada i baš tu, sluteći da ćemo time odrediti sudbinu, kako svoju tako i sudbinu svoje dece, koju smo dobili tek nakon desetak godina braka.

Iako nam je nedostajalo sedam-osam godina da steknemo uslove za penziju, nije nas napustila nada da će nam se pružiti šansa da oboje radimo svoj posao u školi, koji smo jedino znali i voleli, ma gde to bilo, samo da se ne ponižavamo paketima Crvenog krsta i milostinjom meštana. Međutim, od takvog očekivanja nije bilo ništa. Ako je imalo mesta za jedno, za ono drugo ga nije bilo. Vreme je neumitno prolazilo, zatvarajući svaka naizgled odškrinuta vrata i tanjeći nit nadanja, koju smo oboje, kao pauci, ispredali iz sebe i od nje pleli gustu mrežu, neprimetno i nepovratno se u nju upetljavajući.

Za sve te godine čekanja nismo se libili da idemo u nadnicu kad bi nas neko od seljana, snebivajući se, a poneko i likujući, pozivao. Znali su da ne volimo milostinju, pa su nas zvali da radimo za nadoknadu.

Prva nadnica mi se posebno urezala u sećanje. U traktorsku prikolicu tovario sam stajsko đubre kod jednog imućnog gazde. Dok sam radio, gazda je stajao sa strane i pričao svoje dogodovštine iz prethodnog rata, verujući valjda da sam gladan slušanja ratnih priča. Meni je u tom času bilo važno samo to da mi deca ne budu gladna, ali ne priča, već hleba. Jedini odmor bila mi je vožnja od štale do njive, na koju smo istovaravali đubre. Gazda nije prestajao da priča, ali ni da zaustavlja traktor, tako da sam đubre morao izbacivati onom brzinom kojom je on vozio.

Marici, upornoj u nameri da i ona nešto doprinese, nije bilo zazorno da sa još nekoliko izbeglih žena odlazi u obližnje romsko selo, da čisti i posprema po kućama, a kad je sezona – bez roptanja je odlazila u obližnju hladnjaču u kojoj se obrađivalo i skladištilo povrće.

Mokraja je bogato romsko selo. Većina stanovnika radi u zemljama Zapadne Evrope, te su od zarađenog novca izgradili prave kućerine, gotovo dvorce, prepune kičeraja i suvišnosti, ali ponajviše – ljudske odsutnosti. Ti njihovi građevinski monstrumi zvrjali su prazni tokom većeg dela godine. Samo za letnjih odmora i većih praznika dolazili bi u buljucima, na nekoliko dana; bučno bi proboravili nedelju-dve i isto tako nenadano odlazili. Jedni na neka od sredozemnih letovališta, a drugi nazad, odakle su i došli.

Kuće su im čuvali stariji članovi porodica, stanujući u pokrajnim, starim kućama ili manjim dvorišnim zgradama, lenstvujući i trošeći poslednje dane, sami i odrveneli od samoće. Neki od njih dobro su se sećali naše Babanije, kojom su, u mladosti, prokrstarili uzduž i popreko, prodajući odeću, replike kućnih svetaca i bakarne kotlove. Bilo je i onih koji su preprodavali svinje, popravljali kišobrane, dok su im žene gledale u dlanove ili karte, u talog od kafe ili u pasulj, prelivali vodu, topili olovo, kadili i bogoradili.

Ni danas se nisu ratosiljali te prepoznatljive sirotinjske tonje, koja valjda poslednja nestaje, kao ružno sećanje na vekovnu bedu, potucanje i zlopaćenje. Uobražavam da se moja Marica razbolela upravo od tog neugodnog mirisa.

Pomišljao sam kako su vremešni Mokrajci došli na red da „naplate“ svoja poniženja doživljena po Babaniji. Sada im naše žene čiste kuće od napadale prašine i nahvatale paučine.

Događaj koji je zacementirao moju odluku o povratku zbio se za vreme bombardovanja Susjedstana, kad su avioni bombama srušili varvarinovski most, ubivši na njemu desetinu ljudi.

– Ni divlje ime ovog mesta nije pokolebalo varvare – gunđao je narastajući cinik u meni.

Nekoliko dana kasnije, dok sam se vraćao sa groblja i prolazio pored seoske kafane, neka vucibatina, žvalaveći pivsku flašu, nazvala me je – ustašom, odnosno – jednim od krivaca za ono što se onim nesrećnim ljudima dogodilo na mostu.

Nije dugo trebalo da spakujem torbu i krenem na put za svoju Babaniju. Nisu me pokolebale ni ćerke.

Rekao sam im:

– Za vreme rata komšijski mediji su me uveravali da sam četnik. Smeškao sam se poput onog ludaka koji se krevelji na brašno. Nije me bilo strah tog propagandnog buncanja. Uspeli su da me oteraju iz zavičaja tek granatama. Sada mi je bila dovoljna jedna jedina reč pijane barabe da pođem nazad i više se nikad ne vratim.

Odlazak i povratak su mirnodopski izrazi. Niski udarci su ono pred čim čovek najlakše posrće, zadobijajući otvorene rane koje, ukoliko ga ne ubiju, pokreću i gone, bez smera i severa.

Kako je počelo tako je i završilo. Trebalo je da mi deda bude zaklan, pa da to za pedesetak godina nepoznatom sunarodniku bude dovoljan razlog da mene, unuka mu, nazove imenom onoga koji mu je stavio nož pod grlo.