Zakukaće Bogovađa za azilantima

Na putu od centra Bogovađe ka vojnom magacinu i manastiru – nema nikoga. Na vratima internet kafića stoje dva katanca. U prodavnici pored kafea prodavačica kaže da „azilanata“ ima još, ali mnogo manje: „Šta da radimo, takva je politika.“

Na vrata i prozore stare škole, jednog od mesta na kojima su se nekada okupljali tražioci azila za koje nije bilo mesta u centru, stavljene su daske, a dignuta je i nova ograda oko školskog dvorišta. Trava oko mostića preko obližnjeg jarka je neugažena, vidi se da tom stazom odavno niko nije prošao. U dvorištu odmarališta Crvenog krsta, koje zakupljuje Komesarijat za izbeglice i prognana lica, nema nikoga. Na ulazu u glavnu zgradu stoji nekoliko tamnoputih momaka. Čekaju da čuvar, koji je negde otišao, otključa vrata. Unutra je veliki hol, na televiziji kanal sa MMA tučama u kavezu. Svako ko prođe holom pomazi ili za obraz uštine dvogodišnjeg dečaka, koji sa parčetom hleba u ruci baulja po pločicama. Od zaposlenih u centru, on se najviše obraduje spremačici koja ga uzima u naručje: „Gde je moja beba! Jesi ti babin? A? Gde je babin Kinsli?“ Mali Nigerijac se smeje od uva do uva i šapuće: „Baba. Baba.“

Iza jednih vrata se čuju šivaće mašine: u toku je radionica šivenja organizovana za tražioce azila. Učitelj zove ekipu „Vremena“ unutra pa objašnjava uz osmeh: „Gledaj ovog malog. Pitao me je da li on sme da pomogne jer njegov otac ima krojačku radnju tamo negde u Iraku, Iranu, i sad on tu kao nešto slaže.“ Učitelj još kaže da na radionicama popravljaju odeću sami sebi, prave čaršafe, jastučnice, stolnjake, sudne krpe za Centar. Napravili su i jednu veliku isporuku posteljine koja je otišla za azilantske centre u Tutinu i Sjenici. „Jako su prijatni, iako ja ne znam engleski; načitani su, školovani, poslušni, vredni“, hvali učitelj, dok dve žene sede za mašinama i krišom gledaju šta fotografiše fotoreporter „Vremena“.

Slobodno vreme se u centru u Bogovađi još troši i na učenje srpskog. „Svi idu na časove. Direktor voli disciplinu“, objašnjava Omar iz Somalije. „Nije toliko težak jezik. Ko ima volju on i nauči.“ Svojim znanjem se hvali Sirijac Hasim izgovarajući na srpskom: „Desi brate?! Kako si? Dobro. Koliko? Jedan. Hiljadu. Odakle si?“ Omar je u Bogovađi samo mesec dana i potpuno je zadovoljan. Očekivano – nema plan za budućnost, čeka papire u Srbiji, pa će da vidi šta i kako dalje. Hasim je u Bogovađi već sedam meseci i takođe nema nikakvih problema. Međutim, vrteći glavom seća se kako je bilo krajem prošle godine…

PO BANJSKOM SCENARIJU: Problemi su počeli u zimu 2012. godine. Tada je u šumama oko Centra u Bogovađi spavalo nekoliko stotina slabo odevenih Afrikanaca i Azijaca. Jesen je nekako prošla, ali sa prvim minusom i snegom situacija u Bogovađi došla je na ivicu humanitarne katastrofe. U tamošnjem centru za smeštaj tražilaca azila ima mesta za oko 150 ljudi, a u Centru u Banji Koviljači takođe nije bilo slobodnih mesta za sve ljude iz „Džungle“ (tako tražioci azila nazivaju šume u kojima ilegalno borave – gde god one bile). Migranti iz bogovađanske Džungle tada su imali samo jedan obrok koji im je dovozila nevladina organizacija Grupa 484. Jednom dnevno bi se postrojili na mostiću u blizini stare škole i čekali na svoju kesu sa mesnim nareskom, jogurtom i polovinom hleba. Tokom dana su čamili u dvorištu Centra čekajući da ih direktor Stojan Sjekloća nekako smesti u tople sobe, a noći su provodili u šumi, staroj školi, a neki su provaljivali u obližnje vikendice. Iza sebe su neki od njih ostavljali otpatke, oštećen nameštaj i telefonske račune, zbog čega su meštani počeli da se ljute.

Zbog sve većeg broja tražilaca azila u Bogovađi, Komesarijat je zakupio nekoliko kuća u obližnjem selu Vračeviću, posle čega počinju ozbiljni incidenti. Organizovani su protesti, kamenovane iznajmljene kuće, blokirani putevi, predsednik opštine Lajkovac pisao je premijeru Ivici Dačiću i zahtevao da se tražioci azila isele. Zvanični razlozi su bili briga za zdravlje samih azilanata zbog života u navodnim nehigijenskim uslovima u iznajmljenim kućama, ali i strah za bezbednost dece meštana, strah od malo poznatih bolesti i slični izgovori koji su se mogli čuti za vreme protesta u Banji Koviljači godinu dana pre toga. Nezvanično, demonstranti su većinom bili meštani koji nisu imali prodavnice, internet centre ili kafane preko kojih bi zarađivali od migranata. Povrh svega toga, morali su da gledaju komšije koje od Komesarijata dobijaju po 50 evra mesečno za svakog smeštenog čoveka, kako se pričalo.

Situacija je naizgled rešena kada je Vlada Srbije donela odluku da se višak ljudi smesti u barake na obodu Obrenovca. Nakon što su se i neki Obrenovčani usprotivili takvom planu, zapaljena je jedna od baraka, a migranti su smešteni u hotel „Obrenovac“, gde se i danas nalaze. Pored već pomenutih, uobičajenih izgovora kojima su mahali žitelji Vračevića i Banje Koviljače, obrenovački demonstranti su tvrdili da se boje da tražioci azila ne postave bombu u TENT-u, „svetskom gigantu u prozvodnji struje“. Otvoreni su privremeni centri u Tutinu i Sjenici, a u Bogovađi je ostalo taman toliko ljudi koliko je mesta u Centru.

„Palo je brojno stanje azilanata, pale su tenzije“, kaže za „Vreme“ upravnik Centra u Bogovađi Stojan Sjekloća, i nastavlja: „Meni je zbog toga lakše jer za istu platu radim manji posao sa manje ljudi. Ovde ne zarađuje samo 20 radnika zaposlenih u Crvenom krstu! Dok je bilo 500 azilanata, ovde je radilo bar pet kafana… Ako vi sednete u taksi i uzmete 100, 150 evra da nekog odvezete do Subotice, vama nije bitno da li je on iz Somalije ili Lajkovca, da li je ministar ili azilant. Naravno, pod uslovom da ste legalan taksista, a da je on legalan azilant.“

„Ja samo mogu da vam kažem da kada su pre tri godine u Banji Koviljači bili mitinzi, silovanje, navodno silovanje, od svega toga nije bilo ništa, ali kad su azilanti otišli, zakukali su taksisti, pa su zakukali neki koji su izdavali sobe, stanove, pa kafići, prodavnice… Ja kažem da će zakukati i ovde“, konkretan je Sjekloća. Sve o čemu priča upravnik dobija na značenju posle glasina da će se centar u Bogovađi zatvoriti. Na pitanje da li su te glasine tačne, Sjekloća odgovara: „Vlada ga je otvorila, vlada će ga i zatvoriti i nema dalje. Pravo rešenje je da uđemo u svoj objekat jer sve ovo, Bogovađa, Obrenovac, Sjenica, Tutin, nije rešenje. Svi znamo šta znači biti podstanar.“

Ipak, prema tvrdnji osobe upućene u problematiku, koja je tražila da ostane anonimna, ideja o zatvaranju Centra u Bogovađi je samo predizborna igra: „Nerealno je da se Bogovađa zatvori. Mislim da se tu želi obezbediti koji politički poen kod lokalnog stanovništva koje ne voli azilante.“

TIHI STRAH OD DEPORTACIJE: Iako priča azilantske Bogovađe liči na priču iz Banje Koviljače, ima nekoliko razlika. Nije retkost da tražioci azila ne žele da odu iz Bogovađe. Čak ni u Obrenovac koji se smatra frekventnijim i, zbog blizine većih puteva, pogodnijim mestom za tražioce azila. Zbog toga čak i danas, kada Srbija ima pet centara za tražioce azila, u šumi oko centra u Bogovađi ima desetak ljudi. Neki od njih imaju papire (policijsku potvrdu o izraženoj nameri za traženje azila u Srbiji) i oni će dobiti mesto u Centru. Ostali su iregularni migranti koji će do papira već nekako doći.

„U Bogovađi su sve veze. Nije važno da li poznaješ nekoga lično, jer ćeš uvek naći nekog iz tvoje zemlje koji zna i razume tvoj problem. To često znači više od blizine puteva“, kaže Omar.

„Desi se da ih pošaljemo u Obrenovac, a oni se vrate. Čak ni ne stignu do Obrenovca“, priča upravnik Centra. „Ovde su se povezali, umrežili, ovde je najveći broj ljudi, stvorila se određena navika. Možda im odgovara ambijent, priroda, vazduh, nema grada, manje asfalta, manje policije.“

To nije neuobičajeno, jer tražioci azila komuniciraju među sobom. Svi imaju telefone, aktivni su na društvenim mrežama. Na početku svojih putovanja oni znaju koga gde treba da nađu da bi lakše došli do svog cilja. Nakon demonstraciju u Banji Koviljači, o kojima je govorio upravnik Sjekloća, tražioci azila su ipak pokušavali da se vrate u Banju, jer je u to vreme tamo bio centar svih veza i poznanstava. Međutim, Banjom je mesecima posle toga patrolirala Žandarmerija i hapsila sve ljude bez papira. Reporteru „Vremena“, tražioci azila su tada sa strahom u očima i u pola glasa pričali o masovnom deportovanju iz Srbije.