Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Da li su Yumco i UČK Arhineprijatelji ili poslovni ortaci kao Rene, Gruber i ostali posednici-deoničari "Pale device s velikim dudama"?
Pozvalo mene tako onomad na neki čampraz-divan na TV Novi Sad; krećem poslepodne iz Zemuna, sremske prestonice, dok zvezda peče kao sumanuta; u superluksuznom rashod/raspad autobusu uglednog Donjaprćilovicatransa, koji pamti vremena kad su Tito i Ranković bili u velikoj ljubavi, hipermoderni erkondišn (u prevodu: prozor), zamislite, ne radi, tako da u NS stižem totalno prokuvan, i shvatam da se ne mogu pojaviti na „malim ekranima naših TV prijemnika“ u majici mokroj i flekavoj od znoja… Ulazim na brzaka u nekakvu prodavnicu na SPENS-u – sad bih se sve nešto zakleo da je bio Yumco, časna reč! – da kupim suvi odevni predmet, ali dva lika me prestižu pred nosom. Dobro ih osmotrim, lako prepoznajući Vrstu, usled stereotipnosti prisutnih egzemplara: bilmez-otac i bilmez-sin, s karakterističnim akcentom Pasivnih Krajeva s impresivnih nadmorskih visina na kojima je od oktobra do maja moguće videti kroz zavejani prozor samo međede, vukove i Radovana Karadžića. Bilmez-otac ultimativno zatraži od prodavačice „imatel’ štogođ maskirno“; prodavačica sve priznade i iznese robu na astal, te se tako bilmez-naslednik opremi od glave do pete, i zatim se pogleda u ogledalo, ne bez infantilnog ponosa, dok je njegov otac zadovoljno roktao, tarući znoj sa češalj-brkova, „e, biće to moja vojnič’na, razgon’će Turke na buljuke!“. Sirota prodavačica nije najbolje razumela stilsku figuru – znate kako je to s tim post austrougarima, stalno su nešto nevešti u tim epskim stvarima – te se samo kliberila u nedoumici, uzalud unezvereno tražeći svetleće oko Skrivene kamere. Konačno, Bilmez-brčina i Bilmez-maskirni napuštaju prodavnicu u ekstatičnom raspoloženju, a ja, smožden, jedva procedih „imatel’ štogođ civilno“…
Inače, ta je vranjanska firma Yumco ovih dana naprasno ozloglašena zbog navodne trange-frange ilegalne prodaje izvesnih količina onih „maskirnih“ grozota – valjda identičnih ili sličnih onim nad kojima je paraerotski (homoerotski?) slinio i soptao Tata Bilmez – onim šumskim napastima iz UČK-a, UČPBM-a, UČXYZ-a, ili tako već neke Oružane Formacije Naših Neprijatelja. No, čemu ovoliko (hinjeno) zgražavanje? U najmanju ruku, nakon postjugoslovenskih ratova devedesetih, još samo neopevani idiot, obdaren IQ-om manjim od onog kojim se diči prosečan poklopac na WC šolji, ne zna da je Neprijatelj, bezbeli, tek retorički ornament za loženje Retardiranih, a da je u stvarnosti sve samo Biznis: nemoćni i nenaoružani neprijatelj se pljačka (što mu isto dođe nešto kao kupovina, samo bez faktora plaćanja!), a s naoružanim Neprijateljem se, dakako – trguje. A da su UČK i društvo naoružani, u to bar nema nikakve sumnje.
U hrvatskom i, naročito, bosanskom ratu trgovalo se svim i svačim, na veliko, malo i srednje; u isto vreme dok su se tukli za Vukovar, Srbi i Hrvati su zajedno sklapali tenk za bogatog bliskoistočnog naručioca – bilo im žao da propadne ranije ugovoreni deal; u Bosni, sve tri-četiri strane (plus međunarodni peacekeepers!) ležerno su danonoćno trgovale oružjem, municijom, gorivom, cigaretama, hranom, brljom-obnevidušom i svim drugim dobrima Od Ovoga Sveta; poznato je da se išlo na pazar čak i s „vojnim uslugama“: recimo, Hrvati dojave Srbima (koji tradicionalno imaju slavnu artileriju, pitajte Krležu i Momčila Perišića) koordinate muslimanskih položaja, a ovi udri po njima iz sve snage – za račun Hrvata i po precizno utvrđenoj tarifi za svaki plotun. I sve u tom stilu. I nije nešto poznato kako je bilo mnogo onih koji su zbog toga zaglavili u domaćem zatvoru, dočim je Hag već sasvim nezainteresovan za ovaj aspekt „ratne privrede“.
Pervertovana sorta amoralnog moraliziranja koja prati slučajeve poput „afere Yumco“ izvire iz eksploatacije figure Neprijatelja: to je onaj s kim se ne spava i ne trguje. Kobajagi, naravno. Pravi Maheri znaju da je to petparačka konstrukcija, šestorazredna ideološka naracija za overene budale i jurodive fanatike, ali „javni diskurs“ mora biti prenapučen njome: ona je sastavni deo rata, kao tifus i picajzle (samo opasnija). Neprijatelj se, dakako, menja: setimo se da su nedavno tekstilci iz Niša optuživani da „šiju uniforme za NATO“ (dok nam je NATO bio Neprijatelj), dok sada optužba glasi da su Vranjanci šurovali s UČK-bilmezima koji su hteli da se šepure pred ogledalima, a tobože su radili za NATO (jer Nam je NATO sada Prijatelj, takva je Dnevna Zapovest).
Zašto je ova lažna „etička intervencija“ u diskutabilna Ratna Pravila tako opasna? Zato što je njena premisa ideja o dosegljivoj ili makar težnje-vrednoj čistoti rata. Na taj se način ratovanje, kao per definitionem organizovana mržnja i ubijanje u ime Viših Ciljeva, relegitimizuje kroz novo simboličko pranje (od) novca. Umesto premise da su etnički, verski, (pred)građanski „ratovi za tlo“ nelegitimni, varvarski i zločinački per se, protura se teorija, hladnija od smrti, kako je onaj pravi Prestup u ratu upravo ono jedino što je u njemu „ljudsko, odviše ljudsko“: nečija želja da ušićari u metežu ne libeći se ortakluka s nominalnim Neprijateljem, kojem se tako, hteo-ne hteo, „subverzivno“ priznaje ljudski, partnerski status (nešto kao zavera Renea, Grubera i ekipe u „Alo, Alo“ oko slike „Pale device s velikim dudama“…). To maroderstvo jeste moralno odvratno, ali „etička“ alternativa tome danas može biti samo i jedino neučestvovanje u ratu, nikako zastupanje njegove „čistote“ kroz apoteozu bezinteresnog ubistva. Ono prvo je odlika lupeža, ono drugo opasnih, razornih budala, koje još samo čudom nisu totalno uništile svet. Nema, dakle, većih i opasnijih manijaka i ludaka od onih što besplatno ginu/ubijaju za srpstvo, hrvatstvo, albanstvo i ostale kerefeke, i sasvim ozbiljno, sa prilježnošću maloumnog, primaju sve ponuđene Petparačke Naracije: svi su masakri njihovo delo, kao primeri „larpurlartizma zločina“. Svi ti tipovi se već godinama preganjaju po šumama Poluostrva, i nigde šumara da ih otera. A u „miru“ vežbaju pred ogledalom, sve razgoneć’ Turke na buljuke do duboko u balkansku noć, koja tako brzo pada, a tako se sporo, sporo razilazi.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve