Volim i konjak

Čitajući „Konjak ili srpstvo“, uz priznanje da me je tekst zbunio, osećam i obavezu da gospođi Vesni Pavlović ponudim neka objašnjenja u vezi s mojim tekstom koji je nju tako razljutio. Da je bio objavljen u celosti, sve bi bilo jasno. Ali, pošto nije bilo tako, potrudiću se da objasnim suštinu.

Onako, olfaktivno sudeći, kako bi rekao i g. Pančić, trebalo bi prvo da odgovorim da ja ne branim ni „srpstvo“ ni „slovenstvo“, čak ne znam ni šta znače te reči (nikad nisam, na primer, čula za „engleštvo“ ili „francuštvo“). Ja sam samo jasno napisala da, kao Beograđanka, branim jednu beogradsku legendu. Još sam rekla da treba biti bar malo legendaran da bi se (s nekim kredibilitetom) stalno pljuvalo po legendama. To je bio „point“ mog napisa, ali – tekst je bio „redigovan“. E, sad, što bi rekao Teofilče, „I have a confession to make“: tačno je da ne čitam tekstove T. Pančića. Ako je to kažnjivo, spremna sam na sve posledice. Doduše, pročitala sam, davno, jedan koji me je oduševio originalnim pristupom filologiji, pa sam reagovala tekstom „Lapidarno, a možda i efemerno, kada je floskularnost u pitanju“. Ja čak ne znam ni šta znači „pravi patriota“. Znam šta znači „patriota“. Vesna me pita: „Ko je Teofilu razredni?“ E, to mora da pita njega. Valjda dete zna ko mu je razredni. Znači: ne znam šta je „srpstvo“ ni „slovenstvo“, ne znam ko je razredni, ali imam jak utisak da Teofil Pančić ne radi na poštovanju vrednosti srpske nacije, a to nije kulturno, još manje kosmopolitski – i ja se tome protivim (bilo koja nacija da je u pitanju). Sveprisutno histerično isticanje „srpskog greha“ smatram podjednako necivilizovanim kao prethodno uznošenje Srba pravo u nebo.

Vesna je nešto i pogrešno pročitala: ja nisam napisala da „Bora možda nema šta da kaže“ već „da možda više nema šta da kaže“.

Jednu tajnu ću vam ipak odati: Borče nije moja slatka navika, nije ni konjak. Borčetove pesme su deo duha mog rodnog grada, a konjak (ako je francuski), volim.