Argentinski „recept“

Cela politička karijera Uga Čavesa, predsednika Venecuele, obeležena je polemikama, pohvalama i osporavanjima, sukobom populističkih metoda i politike čvrste ruke. Padao je i dizao se, vraćao se kada su ga svi otpisivali, a i dalje je na vlasti. Međutim, gledano na duži rok, teško je verovati da će još dugo o(p)stati. Za Uga Rafaela Čaves Friasa (28. jun 1954, Sabaneta) prvi put se čulo van granica njegove zemlje 4. februara 1992, kada je sa još nekolicinom istomišljenika u uniformi pokušao neuspešan državni udar protiv tadašnjeg predsednika Karlosa Andresa Peresa. Godine 1975. završio je vojnu akademiju, a 1982. ušao je u politiku formiravši sa još dvojicom oficira Revolucionarni bolivarski (po Simonu Bolivaru) pokret 200. Pokušaj državnog udara završio je sa jednim mrtvim i 50 ranjenih. Istog dana pojavio se na televiziji, preuzeo potpunu odgovornost na sebe i – stekao popularnost!

IZ UNIFORME U POLITIKU: U govoru od samo jednog minuta uspeo je da se nametne zemljacima kao alternativa i oni su bili spremni da ga čekaju. Odležao je dve godine, već 1994. bio je na slobodi u zamenu za odricanje od uniforme. Postao je samo političar, bez jasnog opredeljenja za levicu ili desnicu. Formirao je Pokret V Republike (MVR) i na izborima 6. decembra 1998, uglavnom zahvaljujući glasovima sa levice, osvojio 56,2 odsto glasova. Postao je najmlađi predsednik u istoriji zemlje. Dužnost je preuzeo 2. februara 1999.

Ubrzo je iskoristio svoju popularnost i na referendumu 25. aprila iste godine dobio izuzetna ovlašćenja. Na parlamentarnim izborima, 25. jula 1999, njegova koalicija Patriotski pul dobila je 120 od 128 poslaničkih mesta.

Problemi su počeli 2000, kada je došlo vreme za ispunjavanje obećanja. Čaves je podržao „civilni sektor“ u vladi što je prouzrokovalo razlaz sa nekadašnjim saborcima iz vremena pokušaja državnog udara. Na svetlo dana izašle su razlike dojučerašnjih saradnika iz MVR-a, praćene međusobnim optužbama o korupciji. Čaves je 30. juna 2000. ponovo izabran za predsednika sa 59 odsto glasova, ali zenit njegove popularnosti već je bio prošlost. Problemi su se nastavili i 2001, posebno u novembru kada je donesen paket od 49 zakona kojima većina poslovnih ljudi nije bila zadovoljna. U decembru je održan generalni štrajk koji je bio samo uvod u nove komplikacije. U januaru 2002. došlo je do prvih velikih manifestacija protiv Čavesa, sukob se sve više produbljivao, da bi 9. aprila počeo „neograničeni generalni štrajk“. Tri dana kasnije Čaves je bio prinuđen da podnese ostavku, ali se onda dogodio tipičan latinoamerički obrt: uz pomoć vojske Čaves se vratio na vlast samo 48 sati kasnije!

Otada tinjaju duboka podela i kriza koja je već paralisala zemlju, ali još nije dostigla kulminaciju. Venecuela je od 2. decembra opet u generalnom štrajku na koji Čaves odgovara represalijama. Radnici, posebno u naftnoj industriji, dobijaju masovne otkaze, u vladu su ušla još dva visoka oficira što nikako nije odlika rastućih demokratija. Vojska je ušla u pogon Koka-kole i u jednu fabriku piva i uvela neku vrstu prinudne uprave. Država je počela da kontroliše cene, da utvrđuje kurs deviza u bankama, a ekonomisti upozoravaju da u Venecueli može da se desi isto što i u Argentini. Hiperinflacija je pred vratima, predviđa se pad bruto nacionalnog dohotka za svih 25 odsto, povećanje nezaposlenosti do 28 odsto, zatvaranje firmi, devalvacija je neminovna, odliv deviza iz zemlje je velik… Poslednja dva meseca Venecuela, jedan od najvećih izvoznika nafte, jedva da izvozi deset odsto od onoga što je doskora izvozila i čak je bila prinuđena da iz Brazila uveze 520.000 barela.

MITINZI PODRŠKE I PROTESTA: Opozicija je za 2. februar bila sazvala referéndum na kome je narod trebalo da se izjasni da li je za to da Čaves ode sa vlasti, ali je Ustavni sud suspendovao izjašnjavanje… Na ulicama Karakasa smenjuju su mitinzi podrške i protesta, čini se da Čaves još pobeđuje, ali niko ne bi mogao da kaže i da će pobediti. Doduše, on tvrdi: „Uspešno smo odbranili našu nacionalnu petrolejsku industriju pred naletom fašista i sada prelazimo u ofanzivu“, ali… međunarodna zajednica pokušava da reši krizu, bez mnogo uspeha. Nedavno je formirana grupa zemalja „prijatelja Venecuele“ u kojoj su SAD, Španija, Portugal, Meksiko, Brazil i Čile, ali je Čaves bio nezadovoljan sastavom grupe i tražio je ulazak još nekih zemalja poput Kine, Rusije, Kube, Jamajke i Trinidad/Tobaga. Želja mu nije ispunjena, a jedan od najčvršćih protivnika ideje o proširenju bio je novi brazilski predsednik Luis Inasio Lula da Silva, na čijoj je inauguraciji 1. januara ove godine Čaves bio vrlo zapažen. Predsednik Venecuele je u poslednjih 30 dana tri puta bio u Brazilu u potrazi za ekonomskom (uvoz nafte) i političkom podrškom, iako se 26. januara u Porto Alegreu, na Svetskom socijalnom forumu, pojavio nepozvan. Iskoristio je priliku da sa ustavom u ruci upozori da će njegova vlada sprovesti „ratnu ekonomiju“ kako bi se suprotstavila „nehumanoj, terorističkoj i fašističkoj ofanzivi“ kojoj je izložena njegova zemlja.