Desetogodišnjica Publikumovog Kalendara nove umetnosti i savremenog života obeležena je promocijom novog kalendara za 2003. godinu pod nezivom „Reprint X-Folio“, u kome je objavljen izbor stranica kalendara iz prethodnih deset godina. Promociju prati i retrospektivna izložba u Skupštini grada Beograda, otvorena do 10. februara. Možda i najznačajniji deo obeležavanja prvih deset godina Kalendara jeste štampanje veoma luksuzne monografije, koja se može posmatrati i kao „mala istorija ili pregled fotografske scene devedesetih“. Na 210 strana sa više od 700 fotografija i ilustracija, autori dokazuju da postoje i da stvaraju po kanonima svetskih dizajnerskih esnafa.
NOVA UMETNOST: Tokom proteklih godina ovaj Kalendar razvio se u multimedijalnu produkciju koja koristi različite medije vizuelne komunikacije i autori ovog projekta dele ih na nekoliko kategorija: fotografiju, dizajn, marketing u kulturi, spektakl, performans i video. Do sada su objavljene fotografije više od 100 domaćih umetnika i dvanaest radova aktuelnih svetskih imena.
Reč je o umetničkim kalendarima koji su svojevrsno svedočanstvo „nove umetnosti i savremenog života“. Nisu osmišljeni da bi na bukvalan način merili vreme ili ga odredili, već da bi predstavili odnos određenih i za tu priliku odabranih autora prema aktuelnom društvenom životu. Naravno, kalendari su osmišljeni i iz još jednog razloga, da bi promovisali i slavili fotografiju.
Sve je počelo pre deset godina, 19. januara 1993, kada je na ruševinama galerije Sebastijan u centru Beograda publici predstavljen projekat štamparije Publikum i Umetničke grupe FIA nazvan „Kalendar nove umetnosti i savremenog života“.
Kalendar za 1993. godinu zvao se simbolično „Nemoguće“. U njemu su objavljene fotografije-objekti Stanislava Šarpa, sa portretima javnih ličnosti koje su obeležile život u Beogradu tokom osamdesetih godine. Grafički dizajn kalendara bio je inspirisan zenitizmom i nadrealizmom, umetničkim pokretima koji su se razvili tridesetih godina u Beogradu.
„L Impossible“, objavljen 1994. godine, posvećen je višedecenijskoj ideji osnivanja Muzeja fotografije u Beogradu. Za tu priliku odabrani su radovi 12 fotografa iz različitih perioda, od Nikole Vuča do Aleksandra Kujučeva. Treći kalendar je „La Vie Mobile“ (Život u pokretu) za 1995. godinu, imao je za temu Beograd devedesetih i pokazao kako umetnici iz različitih disciplina – skulptura, dizajn, slikarstvo fotografija – svojim fotomontažama i fotokolažima reaguju na temu.
Godine 1996. objavljen je „Optimisme-Surrealisme“ (Optimizam-Nadrealizam) ponovo sa portretima Stanislava Šarpa na kojima su poznati Beograđani.
Tema za kalendar objavljen 1997. godine bila je „Danse Balkanique“ (Balkanski ples). Posvećen je zvezdama beogradske muzičke scene koje je snimio Aleksandar Kujučev.
Šesti kalendar po redu objavljen 1998. godine zove se „Idiot“ sa fotografijama beogradskog fotografa Dragana Papića sa temom „Ratni dnevnik dezertera“. On za snimanje koristi „idiot“ kamere i naziva ih „robotima“, a fotografije nastale tim postupkom „robografije“. Godine 1999. nastao je kalendar „Fatamorgana“, sa 12 visoko estetizovanih fotografija različitih fotografa, dok se „Ožičeni čovek XX00“ nametnuo kao logična tema kalendara za 2000. godinu, u okviru kojeg je objavljeno 12 fotolaserografija. Milenijumski kalendar nazvan „Antizid“ ili „Vreme je sada“ jeste svojevrstan izuzetak, prvi put se okuplja internacionalni tim umetnika. Grafički dizajn je uradio poznati zagrebački Njujorčanin Mirko Ilić, koncept kalendara i izbor umetnika UG FIA. Na istom mestu našli su se radovi Dragana Živadinova, Marine Abramović, Vima Vendersa, Dejvida Brna, Bjork i još sedam značajnih imena. Antizid razmenjuje energije internacionalnih umetnika i novog duha Beograda, i zalaže se za viziju sveta bez zidova i barijera. Kalendar za 2002. godinu zove se „Život“, čine ga fotografije 40 mladih umetnika i studenata fotografije.
Jedna od specifičnosti Publikumovog Kalendara jeste i to što se ne može kupiti i da je sastavni deo samog proizvoda i njegova promocija, zamišljena kao hepening bez koga nije moguće zamisliti Kalendar. Po pravilu, ove promocije održavaju se u neobičnim i neuobičajenim prostorima, koji sami po sebi dopunjuju dramaturgiju performansa. „Kalendari se prihvataju kao primer neprestanog ponavljanja, kao opomena na beskonačno kretanje, kao simboli smrti i ponovnog rađanja. Publikumovi kalendari pokazuju kako se na vrlo uspešan način mogu povezati iskustva iz prošlosti i sadašnjosti, tradicionalna i nova savremena shvatanja fotografije i dizajna“, napisala je pre nekoliko godina Aleksandra Estela Bjelica i bila je u pravu jer, posle deset godina, koje su obećavale sve sem dobre budućnosti, znamo da je stvoren novi kulturni fenomen, „jedan od najautentičnijih projekata nastalih u Srbiji devedesetih“.
