Dom omladine Beograda, 14. februar
I u našim slupanim sudbinama neke stvari, makar sitne, dolaze na svoja mesta. Radio B92 u jutarnjem programu priča nam (i) o ljubavi, neretko puštajući stare Đavole, ponekad čak i Buddya Hollya. Na dan sv. Valentina (ćirilicom: sv. Trifuna), koji sve ređe povezujemo s mafijaškim masakrom a sve masovnije obeležava se kao Dan zaljubljenih, Nenad Belan, vođa žilavih Đavola (razišli se 1993, nakratko u povratu 1998) održao je najzad svoj pravi povratnički koncert u Beogradu. U međuvremenu ovu državicu promenljive konfiguracije, za razliku od većine svojih hrvatskih kolega, diskretno je osvajao s juga tj. s mora: u novom milenijumu gostovao je najpre po obali manje savezne jedinice (da ‘prosti što je ne imenujem), zatim u srcu Bivše Jugoslovenske Republike Srbije – u gradu Nišu (festival Nisomnia), da bi se oko Nove 2003 – dok je Beogradom harao Rundek – sapleo o KPGT-u, što mu srećom niko nije naročito zamerio.
Ne znam šta je Rijeka kontra Splita grada, lepotice vrve i tu i tamo mada su severnije manje izvikane, no Neno se uz Jadran preselio tamo gde su nekad štancovali papiriće ‘Hallo Lullu 22’, a pod Marjanom ostaše Dragan Lukić Lvky (ex-Đavao), Daleka obala, Zdravko Bajan, naravno i Gibonni. Belanov sadašnji prateći sastav Fiumens (Fiume, ital. naziv Rijeke) čine iskusni ljudi iz kasnijih naraštaja cenjenog Ri-roka, koje je angažovao još u poslednjoj postavi Đavola: bubnjar Leo Rumora (ex-Paraf, i frontmen Ogledala sa prvim nagradama i publike i žirija na zaječarskoj gitarijadi 1985), basista Olja Dešić (ex-Putokazi, nekad gitarista) i klavijaturista Vedran Križan (ex-Denis & Denis, Laufer – visoko plasirani na festivalu Omladina ’88/Subotica, Urban, Lukas)… Sa Nenom, opet – Forza Fiume! Na plovilu „Smiles“ Davora Lukasa (ex-Fit) spremili su album Luna & Stelle (2002, Dallas), ko brod pun remiksa, instrumentalnih i verzija na stranim jezicima, no ipak dobar i radostan CD u dosetljivom e-mail omotu poznatog tandema Bachrach/Kristofić.
Znači, ove simbolične večeri nije bilo nedoumice – šarmantni g. Belan još ima, sasvim zasluženo, širok i direktan put do srca mladih žena, kao što su i one, uzbuđene ponovnim susretom, pohrlile u dansing-salu Doma omladine Beograda (ulaznica 350 din, organizacija Star music), gde su ih normalno sledili muški… I dalje momačog izgleda, zalizane kose i tek zagrebanog glasa, Neno je najpre prefinjen pop-kompozitor i britak stilista „električne gitare moderne“. Uz jedva pokoju kratku najavu, usvirana četvorka u kojoj svi pevaju zahuktala se smesta kroz stare, ničim izbledele ali pomalo aranžmanski osvežene hitove Đavola, da bi tokom long-play nastupa pažljivo dozirala najnovije adute kao što su Uspomene (tekst najbližeg saradnika Belana/Đavola, Roberta Čalete Čarlija), Bajanova Ludo zaljubljen, ili urnebesna KaVanna (još bolja na italijanskom, Bellamore), a gde se čovek može skloniti ako dugo Stoji(m) na kantunu/glava u balunu… Sjajnu zbirku prepeva pojačava Memphis, Tennessee Chucka Berrya. Kakvo sv. Trifunovo, kakva igranka ove večeri između gostovanja u Podgorici i Zrenjaninu: twist, ska, Tex-Mex… Potonje mora da je od istarske vode (ili malvazije), sudeći po sličnoj sklonosti sastava Gustafi iz Pule.
Jasno, neizbežne su i grande-balade Đavola, koje uživo zvuče još dinamičnije, oplemenjene spontanim devojačkim horom. Pa opet udri: điri-điri, bala-bala, Neno vraća osmehe, i proleteše dva sata… Uostalom, kao i pre 20 godina, čemu žaliti. Blok biseva otvara profi-obrada Devojko mala Darka Kraljića i svakoga iz Beograda…
Osamdesete su nam tako veličanstveno započele Novim talasom, a završile se jadno, iscepano, kao pad u bedu i jad devedesetih, da prosto ne znam prija li mi aktuelna retrovladavina istih. No, u ovom slučaju bar je sigurno da je nostalgija šezdesetih, zahvaljujući živosti kojom Neno Belan plovi dalje, postala nostalgija osamdesetih. Maestral je oduvao pepeo, i žar pod gradelama je opet zasijao.
Verujem da i vama sopstvena mladost iz tog doba neretko deluje kao da pripada nečijem drugom životu; tim je sve tužnije, besmisleno, i bez veze, straćeno. Ipak, naša je i srećan sam zbog toga. Zamislite samo koliko je ljudi to propustilo…
U svojim četrdesetim još se nijednom nisam osećao ovako prijatno kao posle koncerta Nena Belana.
