Da li je nacionalizam naša sudbina?

Već prva reagovanja na tekst „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“ Slobodana Antonića jasno pokazuju konstantu svih naših polemika. Umesto argumentovane rasprave o problemima našeg političkog i društvenog života koje je svojim stavovima pokrenuo S. Antonić dobili smo iznova dobro poznate političke diskvalifikacije i primedbe koje se najmanje tiču samog povoda polemike. Tekst S. Antonića se ocenjuje kao frojdovska omaška, radikalski pamflet, kuknjava desnog nacionalizma, pokušaj da se nacionalista bori protiv nacionalizma. Međutim, njegova najvažnija teza o postojanju politički i društveno veoma uticajne misionarske inteligencije nije ozbiljno osporena i dovedena u pitanje. Zato i nije slučajno S. Antonić u svom odgovoru na ova prva reagovanja dodatno zaoštrio i argumentovao svoje osnovno polazište koje je sadržano u tvrdnji da je u našem društvu formirana i veoma delatna i dobro profilisana misionarska grupa intelektualaca koja je sebi postavila jedini cilj da srpskom narodu razotkrije sve njegove nacionalističke iluzije, demistifikuje sve njegove stare i novonastale nacionalne mitove, preispita političke obmane i tako pokrene proces denacifikacije i očišćenja od svih natruha nacionalizma, ksenofobije, antisemitizma, provincijalizma i tradicionalizma.

U njihovim tekstovima prisutan je taj snažan elemenat podučavanja našeg politički nezrelog naroda koji nije dovoljno dorastao savremenim političkim kretanjima. Može se navesti mnogo primera ovog misionarskog pristupa, što je S. Antonić već i učinio. Navodim reči Pavla Radića samo kao dodatnu ilustraciju: „Deklarativno opredeljenje za evroatlantske integracije ne prati unutrašnji proces razumevanja ideje ujedinjene Evrope. Ona se kod nas vezuje gotovo isključivo za materijalno blagostanje i ugodan život. Nemali broj čak i solidno obrazovanih građana ne shvata da je nova Evropa, pre svega antiteza mučnom evropskom iskustvu.“ Predstavnici misionarske inteligencije o kojima piše S. Antonić kao da nemaju neposredni politički uticaj koji se ogleda u učešću u neposrednim političkim borbama, već svoj i te kako značajan i veliki politički uticaj ostvaruju u sferi kulture, ideologije i društvenog života. Kada se analizira stvarni društveni uticaj koji ta grupa danas ostvaruje i to putem direktorskih mesta u kulturnim ustanovama, upravnim odborima i savetima naših institucija, novinskih kuća i televizijskih stanica, kao i u ministarstvima kulture i prosvete, može se sa sigurnošću tvrditi da je u pitanju dominantan uticaj ove pre svega ideološke grupacije koji ostvaruju u sferi ideološkog i kulturnog života.

Pozivajući se neprestano na temeljne demokratske principe, pripadnici ove grupacije deluju pre svega kao zatvoren krug posvećenika koji nisu spremni na sučeljavanje različitih argumenata. Pri tom se dešava paradoks da predsednik srpske vlade u praksi sprovodi upravo one „nacionalističke“ projekte (uvođenje veronauke, izgradnja Hrama Svetog Save, najnovija povišena nacionalna retorika oko rešavanja kosovskog pitanja) koji su najviše bili na udaru kritike. Zanimljivo je da gotovo niko iz tog kruga misionarske inteligencije ne svrstava Vladu Srbije i njenog predsednika u korifeje nacionalizma i klerikalizma, ali zato se ne propušta nijedna prilika da se Demokratskoj stranci Srbije prebaci da je nosilac retrogradnih nacionalističkih i ksenofobičnih ideja. Ali doslednost i principijelnost i nisu odlika ove grupacije. Pored te zatvorenosti i nespremnosti na argumentovani dijalog, ova grupa se čvrsto drži svoje misionarske uloge istrajavajući u dokazivanju da srpski narod neumitno i neizlečivo obeležava sklonost ka autoritarizmu, mitomanstvu, iracionalizmu, fatalizmu i antimodernizmu. Zato predstavnici ove grupe istrajavaju na svojoj osnovnoj tvrdnji i polazištu da je glavni problem društva i dalje srpski nacionalizam koji je ponovo oživeo posle rušenja starog režima Petog oktobra 2000. godine.

Ovu osnovnu tezu o ponovnom buđenju nacionalizma u Srbiji prati i stav o nužnosti suočavanja srpskog naroda sa zločinima koji su počinjeni u njegovo ime tokom protekle decenije. Ovaj gotovo ultimativni zahtev predstavlja se kao nezaobilazni i odlučujući uslov za uspostavljanje stabilne demokratije u Srbiji. „Kako mi možemo govoriti o reformama, o tranziciji, o demokratiji i evropskim integracijama ako prethodno ne raščistimo sve što se odnosi na zločine počinjene u naše ime“, izjavio je u jednoj televizijskoj emisiji u Sarajevu Srđa Popović. Vesna Rakić Vodinelić, govoreći o pravnoj i etičkoj obnovi pravosuđa, iznela je stav da: „Ocena od koje valja poći tiče se (ne) spremnosti društva u Srbiji da se suoči sa sopstvenom prošlošću. Iako se ne mogu osloniti ni na kakva istraživanja javnog mnjenja (jer nisu ni vršena), mislim da se može tvrditi da ne postoji konsenzus o nužnosti suočavanja sa sa prošlošću, čiji je jedan segment bila lustracija nosilaca javnih funkcija. Takođe, očigledno da nema konsenzusa političkih stranaka o tome. Štaviše, iako se republička državna administracija neretko doživljava kao reformistička ne može se govoriti o njenoj ozbiljnoj nameri suočavanja sa prošlošću.“

Nama predstoji bolno suočavanje sa svim političkim i društvenim posledicama politike koja je vođena u ime tzv. nacionalnih interesa i ono se ne može nikako izbeći. Ali, tvrditi da je to osnovni preduslov za uspostavljanje demokratije u Srbiji samo je površno i pojednostavljeno gledanje na svu složenost izazova pred kojim se Srbija danas nalazi. Može se ovo pitanje posmatrati i iz sasvim drugačije perspektive. Da li je samo stabilno demokratsko društvo onaj suštinski i preovlađujući uslov i zaloga za zbilja temeljno suočavanje jednog razorenog društva sa svojom prošlošću? U Nemačkoj je i danas aktuelan proces suočavanja njenih građana sa nacističkom prošlošću, ali se on odvija ne bez velikih kontroverzi u stabilnoj demokratskoj državi u kojoj nesmetano deluju i stranke koje baštine ideje nacional-socijalizma. U svom tekstu S. Antonić je na veoma argumentovan i ubedljiv način izneo nekoliko kako on kaže pogrešnih pa i opasnih crta u ideologiji naše misionarske inteligencije govoreći o njenom dogmatizmu, saznajnom ekskluzivizmu, rečniku netrpeljivosti, apelovanju na povećanje represije. Ovim crtama misionarske ideologije mogu se pridodati i otvoreni rasistički stavovi koji srpski narod svrstavaju u narod koji je obeležen kao kolektivitet, koji nije sposoban da se izbavi iz svog brloga kako to već tvrdi Mirko Kovač. „Nacionalizam se ne može tek tako skinuti jer je ideološki privlačan, a u srpskom društvu snažno ukorenjen. Mislim da Srbi neće još zadugo izaći iz brloga. Narod koji slavi zločince poput Karadžića, Mladića ili Miloševića, narod u kome Šešelj može imati pristalice, nema perspektive. Zašto to čine, zašto idu protiv sebe, to je misterija. Srbi su se specijalizirali za vođenje nepotrebnih ratova i za samodestrukciju.“

Ili kako okarakterisati pisanje dr Milenka A. Perovića, profesora na Univerzitetu u Novom Sadu, koji u tekstu „Buđenja pacova“ na otvoreno rasistički način piše o srpskom narodu. „Nijesmo li se bezbroj puta uvjerili kako je lako varati srpski narod?! Niko ga pod kapom nebeskom ne može prevariti u računicama sa sitnim vrijednostima i novčanim veličinama. Kad trguje skorupom i sirom, krmadima i zelenom salatom. Čivuti su za njega trgovački amateri. Njegov kalkulantski rendgen nepogrešiv je u skeniranju duševnih stanja i namjera, pa i racionalnog životnog smisla koji se kreće do vrijednosti od stotinak maraka. Njega je moguće varati samo na krupno!“ Pomenite mu vaskoliko srpstvo, slatko pravoslavlje, ovoga ili onoga vođu, riječ viđenih intelektualaca ili tzv. poznatih ljudi, „našu“ vjeru i crkvu, patrijarha ili seoskog protu, Nemanju ili Dušana, ugroženost, srpsku duhovnost i srpskog domaćina, srpsku sudbinu, srpska stradanja, Albaniju i Kajmakčalan, jame i Jasenovac, šljivovicu najbolju na svetu, tri prsta i šajkaču, jelek i opanke … e, tu ga možete cijeli dan prevoditi žedna preko vode.