Karika koja nedostaje

Evropska integracija nikada nije bila samo projekat „odozgo nadole“. Uloga subdržavne saradnje zaboravljena je u popularnim raspravama o Briselu i eurokratama u zemljama članicama EU-a, a sve više i u zemljama kandidatima.

Kada su mladi Nemci i Francuzi 50-ih godina XX veka simbolički skinuli graničnu rampu između dveju država, oni ne samo da su tražili ubrzanu integraciju država članica Evropske zajednice već su ukazali na najvidljiviju prepreku integraciji – državne granice u Evropi. Ove granice nisu samo fizičke već se šire i na većinu drugih oblasti života. Nije EU/EZ bila ta koja je na ovom nivou sagradila mostove između zemalja članica, pre stvaranja Šengenske zone (sa svim poznatim nedostacima za one koji žive izvan tih granica), već zasluga za to pripada subregionalnoj saradnji. Ti oblici saradnje mogu da uključe širok spektar partnerstava, od saradnje zbratimljenih gradova do saradnje duž glavnih vodenih puteva (npr. Dunavska radna zajednica) ili većih regiona (npr. Radna zajednica Alpe–Adria), ili saradnje evroregiona.

Tokom posleratnog perioda, nikao je velik broj evroregiona u EU-u, uključujući granične regione iz jedne ili više zemalja članica. Brojni evroregioni, a naročito između zemalja Beneluksa, Nemačke i Francuske, stvorili su mrežu za saradnju u različitim oblastima poput kulture, policijske kontrole i saobraćaja.

Prvi evroregioni na istoku kontinenta

Nakon pada komunizma, u Centralnoj i Istočnoj Evropi nastali su mnogobrojni evroregioni, stvoreni po uzoru na više od 100 evroregiona u Zapadnoj Evropi. Prvi je bio Karpatski evroregion (Ukrajina, Slovačka, Rumunija, Mađarska, Poljska). Samo regioni Poljske učestvuju u oko devet evroregiona. Naročito su poznati baltički evroregioni: postoji tuce evroregiona i prekograničnih organizacija, uključujući delove baltičkih država i njima susedne Finske, Švedske, Rusije, Belorusije, Poljske, pa čak i Danske i Nemačke.

Ovakva regionalna saradnja može imati različite oblike. Neki evroregioni imaju status pravnog lica (privatnog i javnog prava), dok su drugi, naročito u Centralnoj i Istočnoj Evropi, samo radne zajednice ili zajednice interesa s pravnim subjektivitetom.

Na Balkanu je znatno manje evroregiona. Godine 1997. osnovan je evroregion Dunav–Kereš–Mureš–Tisa (DKMT), koji je uključivao delove južne Mađarske, Rumunije i Vojvodine. Iako postoji pet godina, DKMT nije postigao uspeh sličan onima drugih evroregiona, što teško da iznenađuje imajući u vidu ulogu vladavine Miloševića do 2000. i izolaciju Srbije. Uopšteno govoreći, evroregioni i subdržavna saradnja bili su u bivšoj Jugoslaviji blokirani, kao posledica antagonističkih odnosa između većine zemalja naslednica, visokog nivoa centralizacije i surevnjivosti država prema bilo kojoj prekograničnoj saradnji na regionalnom nivou.

Glavni razlog što je subregionalna saradnja ostala slaba, čak i nakon prestanka ratova i pada autoritarnih režima, leži u neformiranoj prirodi država bivše Jugoslavije, naročito u slučaju Srbije, Crne Gore, Bosne i Makedonije. Evroregioni na Baltiku su počeli da funkcionišu sa izvesnim uspehom tek onda kad su se države konsolidovale polovinom 90-ih godina XX veka, a prekogranična saradnja između pretežno ruskih regiona sa Rusijom nije više bila stvarna ili pretpostavljena bezbednosna pretnja.

Poslednjih godina, East–West institut pomagao je stvaranje novih evroregiona i drugih vidova prekogranične saradnje na Balkanu, uključujući – na južnom Jadranu – Crnu Goru, Bosnu i Hrvatsku, zatim trougao Niš–Skoplje– Sofija; Dunav–Drava–Sava evroregionalnu saradnju (Novi Sad–Tuzla–Osijek); Preševo–Gnjilane–Kumanovo mikroregionalnu inicijativu i Prespa–Ohrid evroregionalnu saradnju. Cilj ovih integracija je, u najvećoj meri, bio porast saradnje između regiona Srbije i Crne Gore i njenih suseda, gde je tokom proteklih dvanaest godina prestala ranija saradnja.

Trougao Niš–Skoplje–Sofija

Inicijativa za evroregion u trouglu Niš–Skoplje–Sofija, pokrenuta oktobra 2002, na primer, započela je saradnju u oblastima regionalnog ekonomskog razvoja, ekologije, visokog obrazovanja i kulture. Saradnjom koordinira Prekogranični savet, koji čine zvaničnici, eksperti i predstavnici građanskog društva.

Dok je Karpatski evroregion, koga je takođe inicirao East–West institut, bio veći i po teritoriji i po ambicijama, i finansiran preko Karpatske fondacije, novi evroregioni duž granica Srbije, Makedonije i Crne Gore skromniji su u svom pristupu, manji po veličini i upravljeni uglavnom ka saradnji u određenim oblastima politike. Oblasti saradnje su, najzad, preciznije skrojene za potrebe regiona, kao u slučaju borbe protiv požara na južnom Jadranu.

Iako ovi evroregioni mogu da imaju stabilizacioni efekat na ranije nestabilne granične regione, oni će moći da budu operativni tek kad se postigne relativno visok nivo stabilnosti a regioni budu ovlašćeni i motivisani da se uključe u prekograničnu saradnju.

Veličina je takođe važna. Baltički evroregioni uglavnom su mali, a Karpatski i Dunav–Kereš–Mureš–Tisa evroregioni veliki, što smanjuje mogućnost za njihov jedinstven nastup, a i onemogućava procese „odozdo“.

Za razliku od Zapadne Evrope, gde evroregione finansiraju sami članovi, sredstva za balkanske – kao i drugde u Centralnoj i Istočnoj Evropi – moraju da dođu spolja. Međutim, za takve projekte bilo je malo sredstava, pa su nevladine organizacije i građansko društvo imali vodeću ulogu tokom najvećeg dela 90-ih godina prošlog veka u podršci lokalnim i regionalnim vlastima. Čak i kad su sredstva dostupna, ostaje prisutna opasnost da prioriteti finansiranja neće biti u skladu s interesima onih koji žive u evroregionima.

Evroregioni upotpunjuju saradnju među državama, ali njihova sposobnost za saradnju zavisi od vlada država.

Ovakvi projekti imaće veću šansu za uspeh na Balkanu tek kad države počnu manje da se plaše autonomije svojih regiona, a EU da pridaje veću važnost podršci evroregiona, posebno onih koji premošćuju jaz između Šengenske zone i ostatka kontinenta.