Ništa se ne stvara bez ljudi, ništa ne traje bez institucija
(Žan Mone)
Perspektive za razvoj regionalne saradnje na Balkanu u pravom smislu te reči stvaraju se tek krajem 2000. godine, odnosno onda kada su prvi put od kraja blokovske podele u Evropi (pa i na Balkanu) eliminisani ključni nosioci „distorzije“ međubalkanskih odnosa, koje su oličavali raniji nacionalističko-autoritarni režimi u Beogradu i Zagrebu. Do koje mere su ovi režimi imali negativan uticaj na balkansku saradnju najbolje ilustruje činjenica da su zagrebački vlastodršci pre nekoliko godina našli za shodno da donesu ustavnu zabranu (!) da se Hrvatska uključi u bilo kakvu integraciju u Jugoistočnoj Evropi, dok je politika beogradskog režima skoro celu deceniju zemlju praktično držala pod raznim oblicima međunarodnih (političkih, ekonomskih, pravnih…) sankcija i izolacije.
Zato nema sumnje da su promene režima u Beogradu i Zagrebu bile glavni pozitivan preduslov za razvoj regionalne saradnje, što je naznačeno već na tzv. Zagrebačkom samitu šefova država ili vlada zemalja Evropske unije i pet zemalja Zapadnog Balkana (Albanija, BiH, Hrvatska, Makedonija i SRJ) održanom u novembru 2000. godine. Ova očekivanja, izražena u deklaraciji iz Zagreba, u dobroj meri su i ostvarena. Iako se Balkan još nije ni približio uzoru koji vole da pominju balkanski političari – Skandinaviji (ni po stepenu razvijenosti, a niti po stepenu regionalne saradnje), on se ipak bar donekle odmakao od onog stereotipnog poređenja sa „buretom baruta“. Bilo da posmatramo bilateralne ili multilateralne odnose balkanskih zemalja na institucionalnom planu, bilo da analiziramo njihovu međusobnu ekonomsku saradnju, nije sporno da se konstatuju određene pozitivne promene.
„Žudnja za Briselom“
Naravno, velika senka Evropske unije, koja se kao neka stroga vaspitačica brižno natkrilila nad regionom, u dobroj meri je podstakla lokalne učesnike da se ponašaju u skladu s očekivanjima. Naime, među svim balkanskim zemljama i njihovim vladama bar u jednoj stvari danas postoji puni konsenzus: svi su usmereni na (manje ili više) brzu integraciju u EU. „Žudnja za Briselom“ je osnovni strateški cilj svih zemalja regiona usled čega je i bitno povećana njihova spremnost da sarađuju (čak i) sa susedima.
U ovom tekstu pokušaćemo da odgovorimo na pitanje u kojem smeru se u poslednje dve godine razvijala multilateralna saradnja na Balkanu, odnosno koliko su razne regionalne inicijative doprinele pomenutom pozitivnom trendu, kao i šta se može očekivati od narednog perioda.
Čini se da je mnogobrojnost regionalnih inicijativa u koje su uključene balkanske zemlje dugo bila u obrnutoj srazmeri sa realnim nivoom i spremnošću za regionalnu saradnju. Jedan broj tih inicijativa i nije bio primarno usmeren na Balkan, nego u njima balkanske zemlje učestvuju kao deo šireg evropskog područja. Takve su, na primer, Centralnoevropska inicijativa (sedamnaest država članica, od Italije do Belorusije), Crnomorska ekonomska saradnja (jedanaest zemalja u crnomorskom priobalju, ali i Grčka i Albanija), kao i, na primer, CEFTA (Udruženje slobodne trgovine u Centralnoj Evropi). Među novije inicijative ovog tipa spadaju, na primer, i Jadransko-jonska inicijativa, kao i – za nas posebno zanimljiv – Proces saradnje na Dunavu, koji su pokrenule Austrija i Rumunija.
Kao inicijative koje su zaista u prvom redu fokusirane na unutarbalkansku regionalnu saradnju, i koje nas ovde prvenstveno zanimaju, možemo navesti Pakt za stabilnosti Jugoistočne Evrope (PS), Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (PSJE) i, najzad, nezabilazni Proces stabilizacije i pridruživanja (PSP) koji je pokrenula Evropska unija prema zemljama Zapadnog Balkana. Između ove tri poslednje inicijative postepeno se razvija sve bliža i artikulisanija veza, koja bi u suštini trebalo da bude osnov i za buduću regionalnu saradnju na Balkanu.
Ka procesu evropske integracije Balkana
Šta su funkcije i glavni ciljevi ove tri inicijative?
Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi proistekao je iz nekadašnje „Balkanske saradnje“ i u suštini je jedina inicijativa autonomnog tipa, u kojoj učestvuju sve zemlje regiona, uključujući i Grčku i Tursku (Hrvatska je posmatrač). Ova inicijativa, sve dok naša zemlja nije preuzela predsedavanje (2002/2003), uglavnom je služila kao forum za povremene zajedničke susrete balkanskih šefova država ili ministara inostranih poslova. Može se konstatovati da je predsedavanje SRJ/SCG osvežilo i donekle preusmerilo ovu inicijativu ka konkretnijim i manje „čisto političkim“ oblicima saradnje. U tom smislu, u toku 2002/2003. godine u Beogradu su organizovani ministarski sastanci u oblastima trgovine, telekomunikacija i unutrašnjih poslova (energetika u Atini).
Sve ove teme su prioriteti regionalne saradnje koje podstiču i Evropska unija, odnosno Pakt za stabilnost. Približavanje i bolja usklađenost između PSJE-a i inicijativa EU-a proizlaze i iz uspostavljanja jednog novog tela za koordinaciju pod nazivom Neformalni konsultativni komitet (ICC) koji čine predstavnici Saveta EU-a, Komisije EU-a, Pakta za stabilnost i predsedavajućeg PSJE-a. S druge strane, PSJE još pokazuje znatne organizacione slabosti, imajući u vidu da čitavo njegovo funkcionisanje zavisi od interesa i aktivnosti predsedavajućeg (ne postoje sekretarijat ni trajnije radne grupe) i da on nema nikakve izvore finansiranja za funkcionisanje i saradnju.
Ključnu reformu i preorijentaciju u poslednjih godinu dana (odnosno od izbora novog specijalnog koordinatora) doživeo je Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope. Reč je, da podsetimo, o inicijativi koju je EU pokrenula tokom 1999. godine da bi omogućila mobilizaciju međunarodne finansijske pomoći regionu, nakon sukoba oko Kosova (ideja „Maršalovog plana“). Drugo, da bi se stvorio forum u okviru kojeg će zavađene državice (prvenstveno iz bivše Jugoslavije) moći da raspravljaju o svim pitanjima od interesa za saradnju, od ljudskih i manjinskih prava, preko pitanja trgovinske liberalizacije, stranih investicija ili razoružanja (ideja „mini OEBS-a“ za Balkan).
Ubrzo se, međutim, pokazalo da Evropska komisija i međunarodne finansijske institucije nemaju stvarnu nameru da pitanje nadzora nad tokovima finansijske pomoći Balkanu prepuste nekom drugom (poput sekretarijata Pakta). Pakt se prvenstveno razvijao kao „pričaonica“ sa nizom radnih grupa i kao okvir za razvoj formalnih i neformalnih mreža kontakata u regionu, tako da je održavano i po 200 sastanaka godišnje o raznim temama.
Sa dolaskom Erharda Buseka na mesto specijalnog koordinatora PS-a, ova „razbarušenost“ delovanja donekle je preispitana, smanjen je broj tema i preusmeren ka boljoj koordinaciji Pakta sa drugim aktivnostima koje je Evropska unija pokrenula prema zemljama Zapadnog Balkana. Inicijative poput one Roajomonske ili SECI formalno su ili de facto uključene u Pakt. Kao ključni uspesi Pakta 2002. godine navode se sklapanje mreže sporazuma o slobodnoj trgovini između zemalja regiona (ukupno 21 sporazum), aktivnosti na planu izgradnje infrastruktura (investicije u ukupnoj vrednosti od oko 3,5 milijardi eura) i proces povratka izbeglica i raseljenih lica (navodno se prošle godine vratilo oko 120.000 osoba).
Osnovni ciljevi Pakta u 2003. godini svedeni su na šest „ključnih oblasti“, koje obuhvataju razvoj infrastruktura, liberalizaciju trgovine i strane investicije, prekograničnu saradnju, medije, pitanja izbeglica i migranata i borbu protiv organizovanog kriminala. Možemo da konstatujemo da se navedeni ciljevi sve više poklapaju sa zvaničnim ciljevima PSJE-a (npr. trgovina, suzbijanje organizovanog kriminala), odnosno sa aktivnostima u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja Unije – posebno u njegovim multilateralnim i regionalnim aspektima (pravosuđe i unturašnji poslovi – pitanja migranata, regionalni CARDS program: infrastrukture, upravljanje granicama, razvoj institucija, demokratizacija). Pakt za stabilnost trebalo bi da postane komplementaran sa aktivnostima EU-a u okviru PSP-a. Zbog toga ne iznenađuju najave Buseka da je krajnji cilj na duži rok PS-a njegovo „preuzimanje“ od strane zemalja regiona („regionalno vlasništvo“), odnosno utapanje u pojedine postojeće aktivnosti: sa jedne strane u Proces stabilizacije i pridruživanja EU-u, a sa druge strane u PSJE.
Navedeni trendovi pokazuju da se regionalne inicijative ne smatraju ciljem po sebi, nego instrumentom koji bi zemljama regiona pomogao da se približe EU-u. Proširenje Unije u 2004. godini na 25 zemalja ostavlja balkanske zemlje, do daljeg, izvan užeg kruga integracije. Zbog toga će regionalna saradnja za svih sedam država Balkana (osam sa Turskom) i dalje biti jedna od ključnih međustanica na dugom putovanju ka Briselu. Najavljeni samit EU–Balkan u junu ove godine u Solunu bi, između ostalog, trebalo da pruži dalji podsticaj regionalnim procesima, putem formiranja novog multilateralnog foruma koji je predložila Grčka – tzv. Procesa evropske integracije Balkana. Ovaj forum bi trebalo da obezbedi redovne (godišnje) kontakte na visokom nivou između zemalja Zapadnog Balkana i EU-a (samiti, sastanci ministara inostranih poslova), kako bi se izbegao osećaj „zaboravljenosti“ ili „izolacije“, koji bi se mogao javiti na Balkanu nakon novog talasa proširenja.
