Na osmoj Kamdžijadi održanoj u Banatskom Magličevu pobedio je šezdesetpetogodišnji Gena Markov zvani Čapur, krepki starčić je svoja dva konja, Bećara i Pašu, četvorostrukim („saračkim“) bičem bez pauze šibao četiri sata i osam minuta, na sicu je pored šampiona sve vreme sedela njegova životna saputnica Kaja koja mu je brisala znoj sa čela i dodavala satljik sa rakijom. Prvenstvo je pratilo više stotina meštana, ali i gostiju iz susedne Rumunije, mahom zidara i antlogora angažovanih na restauraciji zadružnog svinjca iz čijih su ruševina članovi vatrogasnog društva spasli 43 nazimeta, o čemu je naš list blagovremeno izvestio.
U batinanju mula i magaraca najviše uspeha imao je Dragutin – Guta Krstin iz Kraljevca. Mladić nedavno oslobođen vojske zbog prigovora savesti magaricu Curu (dugo u!) za jedan minut udario je osamdeset puta slomivši dva jasenova štapa, najviše pozornosti ipak je izazvalo udaranje žena tankom kamdžijom, disciplina uvedena upravo na želju maglićkog AFŽ-a koji ove godine slavi šezdeset godina delovanja. Žiri broji koliko udaraca kamdžijom suprug zada u toku trideset minuta, žene verbalno, grimasama, ali i pokretima izazivaju svaka svog partnera, ovi su pak dužni da svaki fijuk biserlije proprate psovkom, Radio Tancoš direktno prenosi takmičenje, a najpikantnije rečenice biće ovekovečene na kuvaricama čija se prodajna izložba planira za Slaninijadu u Kačarevu.
Poučene iskustvom sa lanjskog šibaluka žene sada nose ovčije kožuhe, alaske čizme i kacige za motocikle (organizatori očekuju da će SUZUKI koliko dogodine sponzorisati ovu kulturnu manifestaciju); do trenutka kad ovaj tekst odlazi u štampu pobednik u šibanju žena nije poznat jer zbog velike larme ni dva para ne mogu nastupiti istovremeno, nije to atletski miting, gde trkači ulaze ne znaš već ni u koji krug, pored njih jedan koga to ni najmanje ne zanima treći ili četvrti put eno skače uvis, malo dalje treći trlja ruke nečim belim da mu motka ne isklizne… Ne, ovde su tačke jedna po jedna, pojedine sparing-partnerke jauču i ciče kao da nemaju kacige, što takmičare podjaruje u brzini i rečitosti, druge se pak poput hijena cerekaju i keze kao da im nije ništa, čime i one kod muževa podstiču onu mahnitost bez koje nema vrhunskog sporta.
CHAPTER TWO
U slobodarskim Pranjanima održana je sedma Bekrijada, takmičenje u pijenju rakije. Urednici su gledali da na ovu manifestaciju pošalju svak svog specijalnog izveštača, drugi su se oslonili na dopisnike sa lica mesta, Bekrijada je potonjima retka prilika da daju oduška spisateljskom daru.
Na dosadašnjim bekrijadama događalo se da šampion zapadne u lakši delirijum ili da naprosto zaspi, usled čega je uručenje nagrade bivalo odgađano, e, ove godine za finaliste je uvedena greda (pozajmljena iz lokalne osmoljetke) preko koje pretendent na Zlatni čokanj mora da pređe kao preko Zirat-ćuprije!
Inovacija je što se kaže mač sa dve oštrice: usled straha od visine tj. grede takmičar si ne sipa u gušu sve što bi inače usuo; to možda pozdravlja njegova mati ako je živa, ali će greda zacelo smetati da apsolutni rekord u količini popijene šljivovice bude nadmašen; s druge strane, greda unosi momenat sportske neizvesnosti kakav je play off i pruža publici priliku da klađenjem dođe do novca: „Će da padne Milun, a?!“ „Oće da skrja nogu jel kičmu?! Evo, dvajes evra, b.. m. d…“
Novinari koji reklo bi se, onako sami za sebe, ispotiha odmeravaju bi li dogodine možda i sami konkurisali za titulu, u svojim pismenim sastavima veličaju i pobednike i poražene: taj i taj popio osam deci prepečenice za jedanaest minuta, ali mu se rekord ne priznaje jer nije mogao, nije hteo, nije smeo, ko bi ga tako pijanog znao, da se prepne na đačku gredu… Drugi je pred svedocima ali u birtiji koja nema licencu za Bekrijadu pre svečanog otvaranja sabio četiri piva, u zvaničnom delu popio sedam i po deci rakije od šezdeset dva grada, popeo se na gredu, ubrzo, međutim, pao na balu slame iz koje je neko zaboravio da izvuče srp…
Greda je, dakle, unela kontroverzu u takmičenje, gorostasi koji su popili litar žestočine gube od onih koji su manje popili ali su okretni kao majmuni i nikako da padnu s grede, tako se već dogodine možemo nadati povratku tradiciji, da se pije bez granica, bez bojazni od gredica. Pobednik biće onaj ko bude usisao više, a sad, da li spava, povraća, ili ga odnosi hitna pomoć, njegova stvar, titula ga čeka čim dođe k sebi…
Narkomanima dakako nije pravo: „Alkose puštaju u domove kulture, sponzorišu ih, besplatan trip, nagrade, čuda, mi se fiksamo po klozetima, krijemo, iskustvo ne možemo da prenesemo mlađima koji su i naše mušterije, znam čoveka koji bi se overdozirao pred žirijem, zar nema svako pravo na svojih petnaest minuta slave…“
&
Jedno od dva poglavlja (jeste li uopšte pročitali oba? ako niste, opet lepo) izmišljeno je, drugo je napisano po sećanju na ono što su novine objavile 24. veljače. Jedini ko je digao glas protiv svekolike ginisovštine – iz razloga koji se ne podudaraju baš sa mojim razlozima, svejedno – jeste episkop bački koji će mrtvačkim zvonom bar nekome da ogadi Kobasicijadu, Bačka ispade jedino mesto, Irinejsko poluostrvo takoreći, u kojem je na gargantuisanje pala senka seoskog zvonika.
