Osmi putnik crvenog doba

Kao recenzent dokumentarnog filma Crveno doba na konkursu Ministarstva kulture sa žaljenjem pratim javnu polemiku nastalu među njenim tvorcima. Dokumentarni film sam, u raznim fazama izrade, gledao pet puta, što znači da se ne smatram „osrednjim“ delom. Sticajem okolnosti bio sam u prilici da pratim naporni, ponajčešće kulučki posao gospodina Petra Jakonića, ali se, ipak, nikada ne bih usudio da presuđujem u stvari autorstva kada su u pitanju ovakvi projekti. Javno odmeravanje umetničkog doprinosa u ko-autorskim poduhvatima često utekne iz domena pristojnosti jer predstavlja ispoljavanje emotivnog doživljaja sopstvene veličine. Međutim, kako se ovim poslom bavim godinama, znam da nijedan film, bez obzira na kvalitet, ne može da se uradi ako iza njega ne stoji jedan čovek – režiser – koji svojom sabranošću i koncentracijom garantuje da će se film privesti završetku. Nažalost, u uslovima dirigovane pauperizacije, pod koju su potpali i filmski radnici, iza rasprave o autorskim doprinosima uvek se krije tužna priča o neisplaćenim ili nikada doplaćenim autorskim honorarima.

Uveren sam da značaj tema koje je pokrenulo Crveno doba u javnim glasilima višestruko prevazilazi pomenutu raspravu. Naime, imajući u vidu upravo taj značaj, iznenadio me je stav profesora Batakovića, koga zaista uvažavam, da je prikazana emisija na RTS-u – nešto skraćeno izdanje i da je reč samo o jednom svedoku (podvukao B.Z.). Međutim, ključ celog dokumentarnog filma je baš u svedočanstvu tog jednog čoveka, oficira OZNA, koji je u seriji bio jedini insajder, dakle, svedok iz „srca tame“ počinjenih nedela o kojima svedoče svi ostali učesnici Crvenog doba. Ovakvom cenzurom serija nije nešto skraćena, nego potpuno ubogaljena, i to ne samo razbijanjem dramske ravnoteže nego i informativno i značenjski – kao kada bi, recimo, iz Koštane izbacili „samo“ naslovni lik.

Na ovom mestu izvire najvažnija tema koju, sasvim posredno, problematizuje cenzura dokumentarnog serijala Crveno doba: ko su ljudi koji decenijama ostaju van očiju javnosti, a čije postojanje osećamo samo kroz posledice njihovog delovanja? U emisiji „Insajder“ TV B92 taj fenomen je nazvan Osmim putnikom, strancem koji živi u srcu političara dok ga ne potroši, a onda ga pretvori u politički leš, koga potom odbacuje, da bi prešao u srce drugog. Setimo se samo sudbine ljudi koji su proteklih decenija oličavali vladajući poredak ove zemlje. Naime, neće biti da je baš Milošević napravio opoziciju da bi ga ona jednog dana poslala u Hag, nego će pre biti da je to učinio Osmi putnik, koji je u redovima opozicije pripremao svog „novog domaćina“ u čijem bi srcu, neprestanim simuliranjem sukoba „izdajnika i patriota“, do daljeg, mogao da preživi.

Bogdan Zlatić, filmski kritičar i scenarista

Izazivanje patnje

„Lov“; „Vreme“ br. 737

Pravo na takav „lov“ ili tačnije na ubijanje iz pukog zadovoljstva (Vreme uživanja?!) i obesti može biti „zagarantovano“ samo tragičnim odsustvom svesti o patnji drugih bića. Budući da životinje poseduju potpuno istu sposobnost patnje kao i mi, interesuje me po kojoj osnovi gospodin Drčelić uskraćuje pravo životinjama da im se interes da ne pate uzme u obzir, jer se po njemu njegovo lično pravo na puko dokoličarsko zadovoljstvo očigledno ima ispoštovati znatno pre toga. Da li se možda gospodin Drčelić prihvatio tog svog prava samo zato što mu se može? Tako sam i mislio. Upravo takav nesrećni moralni ‘argument’ koristili su i mnogi drugi naoružani izazivajući patnju nemoćnih svuda oko sebe. Princip je potpuno isti i samo gola diskriminacija po pripadnosti životinjskoj vrsti može učiniti slučaj blažim do nivoa ravnodušnosti ili čak odobravanja. Ne očekujem da se gospodin Drčelić preko noći prizove razumu i poštedi nas ubuduće nerazuđenosti svog emotivnog sklopa niti da mi se ovo pismo objavi u zemlji u kojoj se ni za ljudska prava mahom ne haje mnogo.

Dr Ljubiša Matić, Tajland

Korozivni cinizam

„Odgovor Gojku Tešiću“; „Vreme“ br. 737

Znao je Gojko Tešić na čijem se ramenu isplati isplakati.

Ostavši bez ijednog argumenta u raspravi izazvanoj zataškavanjem činjenice da je njegova Narodna knjiga (iz finansijskih razloga, a ne valjda iz ubeđenja, ili zbog „prijateljskog ubeđivanja“!?) objavila roman prvooptuženog za ubistvo Zorana Đinđića, on se obratio „dragom Žaretu“. Vi ga, kao urednik „Vremena“ – nažalost, posve očekivano – niste izneverili.

Kada neko Tešićevu razgolićenost nazove hipermoralnom, a pokušaj ukazivanja na ozbiljan etički problem pamfletskim talasanjem, onda se on – koliko god tonom simulirao nepristrasnost – jasno svrstava na jednu od suprotstavljenih strana.

I kao što je očigledno o kojoj je strani reč, tako je očigledno i šta se na toj strani nalazi. Vaše i Tešićevo pominjanje korozije otuda deluje kao brutalni cinizam onih koji ne samo da nisu njeni protivnici, nego joj svojim javnim delovanjem aktivno doprinose.

Imajući u vidu stavove koje zastupate, predlažem Vam da zajedno s „poštovanim Gojkom“, u okviru akcije „Knjiga uz novine“, podržite neke od budućih izdavačkih poduhvata g. Mijovića.

Predrag Brebanović, Beograd

Tri pitanja

„Odgovor Gojku Tešiću“; „Vreme“ br. 737

Ne umem da učestvujem u ovoj raspravi na način na koji to čine Gojko Tešić i Dragoljub Žarković. U svom reagovanju napisao sam da je Narodna knjiga kao suizdavač objavila knjigu Gvozdeni rov i iz toga izvukao nekoliko zaključaka. Nijedan od tih zaključaka nije nategnut. ‘Bogaćenje’ nisam pominjao ja nego Tešić, istina u nejasnom kontekstu, pa nisam razumeo na koga je zapravo mislio. Odgovori koje sam dobio mogu se sažeti i na sledeći način.

Gojko Tešić: S Gvozdenim rovom nemam nikakve veze jer sam ja Žarkovićev prijatelj.

Dragoljub Žarković: Tešić s tom knjigom nema nikakve veze jer on ima povišenu moralnu temperaturu 39 sa 1.

Ne znam šta da radim s ovakvim argumentima. Niti se razumem u geološke i hemijske procese erozije, odnosno korozije. Znam, međutim, to da sam svojim reagovanjima postavio sledeća pitanja:

1. Da li je prihvatljivo da delo osobe optužene za ubistvo premijera Srbije objavi kuća koja, prema istupanjima njenih urednika, pretenduje na to da bude najugledniji srpski izdavač?

2. Kako treba da postupi član Demokratske stranke, zadužen za definisanje nacionalne kulturne politike, u vezi s objavljivanjem Gvozdenog rova, posebno ako se ispostavi da je tu knjigu objavila kuća za koju on radi kao urednik?

3. Ako Narodna knjiga bude suizdavač najavljenih novih knjiga autora Gvozdenog rova, šta će u vezi s tim učiniti urednički tim snova Narodne knjige?

Dejan Ilić

Dobro je i vinsko sirće

„Odgovor Gojku Tešiću“; „Vreme“ br. 737

Čitaocima „Vremena“ verovatno se već muti u glavi od silnih polemika. Bar da one haraju samo u njihovom omiljenom nedeljniku. Ali i narodni poslanici imaju svoje proverene polemičarske zvezde gg. Nikolića, Vučića, Vučelića i…i…ime im je legija. Sklone psovanju i ležernom odnosu prema činjenicama.

U „Vremenu“ je ipak drukčije – kulturni pisci, kulturni čitaoci.

Čak ima šta i srce da ogreje u ove (u svakom pogledu) hladne dane: ohrabrujuće je videti da postoje divna prijateljstva koja odolevaju iskušenjima.

Ali.

Prijatelj tumača uloge glavnouvređenog, dr Gojka Tešića, „dragi Žare“ (alias g. Žarković) da bi zaštitio „poštovanog Gojka“ kod njega konstatuje „moralnu temperaturu“ od „39,1 stepen“. Tako visoke telesne i moralne temperature – toliko svi znamo – izazivaju poremećaj percepcije, u narodu poznatiji kao bunilo.

Ako je pravi prijatelj, dr Žarković treba da dr Tešića trlja alkoholom, uvija u čaršave; dobro je i mazanje svinjskom mašću i vinskim sirćetom.

Kad mu smakne temperaturu, možemo se vratiti razgovoru o ozbiljnim činjenicama od kojih se krenulo.

S nadom u uspeh terapije,

Branko Vučićević, prevodilac, Beograd

Nije ovo ‘48

„Favorit“; „Vreme“ br. 737

Na vaš članak „Favorit“ u rubrici „Međuvreme“ moram da repliciram, ili bolje reći da vas uputim u neke činjenice, a ne da prihvatate neproverene informacije od kojekakvih sindikata. Ovo što se događa je tipičan primer za Srbiju – da komšiji crkne krava! Ja bih zamolio sindikalce u kulturi da pogledaju malo kalendar, i da se podsete da ovo nije 1948, da nije komunizam i da nisu i ne treba da budu svi isti (radili ili ne radili bilo gde)! Ne može Beogradska filharmonija biti isto što i Narodno pozorište iz Užica, kao što i Berlinska filharmonija nije isto što i Teatar iz Majnca u Nemačkoj!

Zna se šta je nacionalni orkestar, zna se koliko radimo svaki mesec i cele sezone, i zna se šta je menadžment BF uradio za BF u proteklih pet godina….e pa gospodo, tako se radi i u Evropi. Zar je problem da 90-ak ljudi bude pošteno plaćeno? Mi za razliku od Narodnog pozorišta nemamo 150-ak ljudi tehnološkog viška.

Kada kolege iz kulture gledaju u naše dvorište, neka gledaju i neka se ugledaju na nas…. najlakše je sedeti na zadnjici i žaliti se, biti zavidan a pri tome ne razmišljati o kvalitetu…

BF je orkestar u koji se vratilo jako puno naših mladih muzičara koji su zanat ispekli napolju. To se čuje. Zapitajte se zašto? Dođite, posetite nas pa ćete videti i čuti! Koliko se ljudi vratilo u Narodno pozoriste, u SNP? Niko, manje-visše… Njihov kvalitet – blago rečeno, diskutabilan. Dođite i upoznajte malo BF pre nego što poverujete nekim sindikalcima. A činjenica je da su i u NP-u i u NBS-u bile dosta veće plate nego u BF-u, i sada su se izjednačile, manje ili više.

Igor Ranković, trombonista Beogradske filharmonije

Nasledili propast

„Čija je Politika“; „Licemerje H.D. Antića“; „Vreme“ br. 736 i 737

Objavili ste u ovoj kvazipolemici HDA – Politika dosta natuknica koje nisu vredne pažnje, prave su improvizacije i insinuacije.

Pored ostalog: U pismu Koštunici HDA tvrdi da su „ga nedavno posetili advokati iz Nemačke i Austrije koji vode istragu o kriminalnim aktivnostima“ čelnika WAZ-a Boda Hombaha (na tu funkciju nekadašnji koordinator Pakta za stabilnost došao je nakon potpisivanja spornog ugovora)…

Bio sam nedavno na poslovnim sastancima u Esenu, u WAZ-u, i tada su mi preneli činjenicu da je u toj natuknici jedino tačno napisano ime g. Hombaha. Inače, WAZ, kojeg po prirodi svog posla zastupa B. Hombah, vodi pred sudom u Cirihu spor s Hansom Dihandom, svojim partnerom i kosopstvenikom u Kronen Zeitungu, zato što je mimo statuta zajedničke firme postavio svog sina Dihanda Juniora za glavnog urednika. Obećao sam da ću vam taj podatak preneti.

U prošlom broju, pod naslovom „Licemerje H. D. Antića“, prvopotpisani ispod teksta je Menadžment Politike a.d.

Zaista mi nije jasno kako se to dogodilo i znam da za to „Vreme“ nema trunku krivice, ali niko od autora nije pripadnik Menadžmenta Politike a.d. Inače, ne osporavajući nijednu činjenicu iz tog teksta, mogu da vam tvrdim da bi stvari bile, da je tekst pisan u Menadžmentu Politike a.d. bar kad je reč o materijalnim činjenicama i ekonomskom bilansu koji smo nasledili 1. januara 2002. godine, mnogo gore i ubedljivije. Politika a.d. je poslovno i finansijski tada već bila propala… I to uveliko.