Čedomir Jovanović

Kada bismo pokušali da popišemo sve probleme sa kojima se suočava naše društvo u nastojanju da se modernizuje i prilagodi potrebama dvadeset prvog veka, neizostavno bi se, uz problem Kosova, Haga ili tranzicije, suočili sa problemom državne zajednice. Državna zajednica je stvorena 2003. godine, nakon mukotrpne faze usaglašavanja stavova demokratske Srbije i demokratske Crne Gore. Problem koji je pratio redefinisanje Savezne Republike Jugoslavije nije bio problem koji je u tom trenutku imao kreatore u vladama Srbije i Crne Gore, već se zapravo nalazio u suštini nedovršene petooktobarske demokratske revolucije. Činjenica je da smo i danas, kao i tada, mi bili deo teritorije kojom se upravlja kroz sukob erodiranih totalitarnih struktura i demokratskih vlasti, koje osim svojih ideja najčešće nemaju mehanizme da te ideje i ostvare. Dakle, državna zajednica je, pre svega, svoju funkciju imala u amortizovanju procesa koji su bili aktuelni tokom 2001, 2002. i 2003. godine i koji su pretili i demokratijama Srbije i Crne Gore, i naravno ugrožavali stabilnost čitavog regiona a samim tim predstavljali problem i za međunarodnu zajednicu. Koji su to problemi?

Pre svega status Kosova i Metohije. Redefinisanjem odnosa unutar Savezne Republike Jugoslavije problem Kosova i Metohije više se ne tretira kao unutrašnje pitanje Srbije, odnosno SRJ, već pitanje koje će se rešavati u trouglu međunarodna zajednica – Srbija – Albanci na Kosovu i Metohiji. Da li se po tom pitanju u međuvremenu bilo šta promenilo? Da, jeste, ali nažalost nagore. Izgubili smo dve godine, konzervativne snage su u međuvremenu ojačale i umesto demokratskog problema sa kojim smo se suočavali tokom 2003. godine sada se suočavamo sa stanjem koje je, u suštini, karakteristično za odnos Srbije i Kosova i Metohije tokom poslednjih sto godina.

Funkcionalnost državne zajednice bila je suština njenog postojanja. Amortizer, koji je trebalo da nas, u periodu koji je definisan kao privremeni period, izvede iz faze nedovršenog demokratskog društva, nije izdržao probu vremena. Jednostavno, nije dao očekivan rezultat. Zato danas, kad govorimo o državnoj zajednici, možemo da govorimo kao o poslednjem utočištu totalitarnog koncepta koji je poražen krajem osamdesetih godina prošlog veka u istočnoj Evrope. I kao o mestu koje predstavlja suštinsku pretnju demokratskim procesima u Srbiji i Crnoj Gori. Jer je Zoran Đinđić, na neki način, ritualna žrtva državne zajednice. Predsednik srpske vlade, prvi demokratski premijer, ubijen je pet dana pre ekspozea Svetozara Marovića u kojem je i definitivno, tako je bar bilo planirano, morala biti stavljena tačka na jedan totalitarni sistem koji je uništavao naše društvo 60 godina. Odnos Srbije i Crne Gore nije ni nacionalno pitanje ni nacionalni problem. To je demokratski problem, koji devijacijom dobija nacionalne kontekste, da bi se sakrio odgovor na pitanje ko je zapravo izdajnik, a ko daje jasna rešenja koja će olakšati život građana.

Ko danas ima koristi od državne zajednice koja je stvarno i formalo delegitimizovana činjenicom da nisu održani izbori za nove poslanike, makar deklarativno definisane kroz Ustavnu povelju? Ko od toga ima korist? Samo oni koji su u Brisel poslali poruku da su spremni da čekaju još godinu ili dve pod uslovom da se tokom tog perioda ne desi ništa što bi moglo preduhitriti njihov redosled poteza. O tome kakav treba da bude redosled tih poteza najbolje ukazuju sami protagonisti ideje tobožnje afirmacije državne zajednice u ime evropskih vrednosti srpskog i crnogorskog društva. Žao mi je, ali nosilac ili protagonista te ideje ne može biti čovek koji je dvadeset devetog juna, kao Miloševićev savezni premijer, podneo ostavku u znak protesta zbog činjenice da je, ispunjavajući svoje međunarodne obaveze, Srbija isporučila Haškom tribunalu Slobodana Miloševića kao osobu optuženu za ratni zločin. I Evropa po tom pitanju, kao i međunarodna zajednica ne mogu slediti onu logiku kriznog menadžmenta koju su sledili svih ovih prethodnih godina. Ja sam na neki način posredan svedok, ovde ima i verodostojnijih svedoka, svakako crnogorski premijer, načina na koji je stvorena državna zajednica. Taj način stvaranja državne zajednice ne može biti primenjen kao model kojim će Evropa uticati na redefinisanje današnjih odnosa Srbije i Crne Gore. Taj krizni menadžment je u međuvremenu pokazao da se nijedan problem nije rešio, već da su naprotiv oni mutirali i da danas više ne ugrožavaju isključivo demokratske potrebe jednog i drugog društva, već i sam njihov opstanak.

Danas se građanima Srbije i Crne Gore praktično nude dva modela. Jedan model je model konačnog rešenja i konstantnog stanja, i to je onaj model za koji se zalaže oficijelna Srbija tražeći istovremeno šansu u konfliktima, u ovom trenutku samo idejnim, ali konfliktima koji su realni i preteći unutar same Crne Gore. Zbog toga demokratska Srbija mora ukazati na tu vrstu mehanizma kojim se teži rešenju tobože nacionalnog pitanja našeg naroda, umesto demokratskog pitanja našeg društva. Jer rešavajući na već viđen način nacionalno pitanje, ponoviće se one greške koje su činjene tokom čitavog dvadesetog veka, a to je slepo verovanje u iluzije, a ne u realnost. Tako ćemo sebi uskratiti bilo kakav prostor u Evropi ili svetu dvadeset prvog veka. Kada govorimo o mehanizmima kojima se može rešiti pitanje odnosa Srbije i Crne Gore, pogledajte u kojoj meri je Srbija u ponižavajućem položaju. Da li je to demokratsko pitanje za građane Srbije? Ako je demokratsko pitanje, zašto nema svoje protagoniste? Zašto Srbija ne organizuje referendum? Jer sasvim sigurno u Srbiji ima mnogo manje i napetosti i neizvesnosti po pitanju tog referenduma. Dvesta sedamdeset hiljada državljana Crne Gore, sa pravom glasa u Srbiji i ambicijom da imaju pravo glasa i u Crnoj Gori u istom danu, mnogo su veći problem za Crnu Goru nego za Srbiju. Ali, građanima Srbije u ovom trenutku nije data jasna politika i nije im postavljeno ono pitanje koje je postavila demokratska politička opcija građanima Crne Gore. A to je pitanje budućnosti u kojoj oni žele da žive. Zašto se građanima Srbije uskraćuje pravo da i oni na referendumu donesu tu odluku? Zbog toga što vlast koja u ovom trenutku upravlja Srbijom to radi ignorišući interese svog društva. To je način na koji je stvarana Jugoslavija devedeset prve godine, to je način na koji je stvorena državna zajednica i konačno to je ponavljanje iste greške koja je imala toliko negativnih konsekvenci da niko razuman ne može slediti tu vrstu političke logike. Kada govorimo o odnosima Srbije i Crne Gore, državna zajednica je iskomplikovala te odnose. Ona je, iz perspektive Srbije, otežala i iskomplikovala transformaciju u potpuno demokratsko društvo. Mnogo je snažnija i izraženija potreba Srbije da transformiše, recimo, strukture bezbednosti, koje se u ovom trenutku nalaze pod okriljem državne zajednice, od potrebe Crne Gore. Zbog čega? Zbog toga što je taj sistem bezbednosti shvatio da je prevashodno ugrožen u Srbiji, jer on u Crnoj Gori više nema partnera, već ga ima u Srbiji. I zbog toga on sa pozicije državne zajednice pokušava da odbrani ono što je neodbranjivo i zato se onda, zapravo, suočavamo sa tako rigidnom porukom: da državna zajednica treba da postoji zato što je to potreba vojske. Pa mi živimo u dvadeset prvom veku. Recimo, program Partnerstva za mir, hajde da ne idemo na neke veće i zahtevnije saveze, taj kolektivni kišobran i sistem bezbednosti, u toj meri je afirmisan da je jedino racionalno pitanje o kom mi treba danas da raspravljamo da li je nama ova vojska potrebna ili ne. Da li je mladom čoveku potrebno da izgubi sedam ili osam meseci svog najkvalitetnijeg života u nekim ratnim igrama sa praznom puškom koja je zastarela ili u kojoj čak nema metka ni za obuku? Ako državna zajednica treba da postoji zato što se neko plaši transformacije vojske, onda mi o tome treba na takav način da govorimo. Ako se plašimo transformacije vojske, onda treba da govorimo gde su koreni tih strahova. Ako državna zajednica treba da postoji zbog spoljne politike, onda mi treba da uvažimo činjenicu da Crna Gora ima autentične potrebe i to ne može ignorisati. Te potrebe ona servisira kroz svoje ministarstvo spoljnih poslova. Zašto to ne radi Srbija? Zato što Srbija svoje spoljnopolitičke potrebe ostvaruje kroz Ministarstvo za spoljne poslove u Savetu ministara. Ali, onog trenutka kada se otvori pitanje transfera i rotacije, Srbija će koristiti činjenicu da kadar crnogorske politike vodi spoljnu politiku, da bi tako razvijala ksenofobiju u Srbiji i upirala prstom u kadrove Crne Gore, čudeći se odakle njima pravo da, na primer, Albanca pošalju u Vašington.

Već tri, četiri dana državna zajednica ne postoji zbog toga što su oni koji su se tobože zalagali za nju, a, u stvari, za koncept unitarne Srbije, odbili da prihvate činjenicu da je život brži od njih i da je ono za šta su njima potrebne tri godine već danas jasno i proživljeno u životima ljudi koji žive brže od pojedinaca koji se danas nalaze u institucijama Srbije. Zbog toga je paradoksalno da protagonisti ideje o državnoj zajednici zapravo bezobzirno oduzimaju šansu toj državnoj zajednici da postoji makar i na posredan način. Da li je funkcionalnija državna zajednica koju predstavljaju pre dve godine delegirani predstavnici Srbije i Crne Gore od one koju bi činili sada delegirani predstavnici? Ne, ali na novo delegiranje se ne pristaje zbog toga što je ovakav sastav državne zajednice i ovakav sastav Saveta ministara generator jednog novog problema. A za nesposobne je svaki problem dobrodošao, jer suštinu ostavlja po strani. Tako imamo predsednika parlamenta državne zajednice koji kaže: „Pa jeste da nam je istekao mandat i zbog toga mi nećemo donositi one važne zakone, donosićemo samo neke malo manje važne.“ Pa, izvinite, ovo je 2005. godina. Ovo je godina u kojoj se ozbiljno razgovara o konačnom rešenju kosovsko-metohijskog problema. Pa sa kakvim mi institucijama ulazimo u taj proces? Ako smo takvi prema Crnoj Gori, kakvi ćemo sutra bit prema Albancima, ili prema nekim drugim manjinama u Srbiji? Ta vrsta politike koja je danas dominantna u Srbiji, mora dobiti svoj organizovani odgovor. Zato je ovaj sastanak prilika koja svoj značaj gradi na poruci da postoje ljudi u Srbiji i u Crnoj Gori koji svesno gledaju na određene probleme i o tome ozbiljno razgovaraju, lišeni one vrste emocije koja je zapravo izgovor za nečije pseudonacionalističke snove.

Svoju suštinu ta politika mora dobiti kroz jasan koncept i to bi mogao da bude koncept saveza nezavisnih država, odnosno ugovora između Srbije i Crne Gore. Ugovora koji bi građanima, ne nekoj vojsci, ne nekom SDPR-u, nego građanima i Srbije i Crne Gore, koji putuju osam sati ili petnaest sati vozom Beograd–Bar, ljudima koji se leče u Beogradu, ili onima koji se leče u Igalu, omogućio da normalno žive. Taj ugovor treba da bude popis potreba ovog društva i omogućavanje efikasnijeg ostvarivanja tih potreba, a ne njihovo ignorisanje.

Pa kako ćemo otići u Evropsku uniju ako nismo spremni da priznamo takvo pravo Crnoj Gori? To je pravo na odlučivanje o određenim poslovima u kojima mi mislimo da treba da im budemo tutori.

Hteli to da priznamo ili ne, državna zajednica ovakva kakva je više ne može postojati, ona praktično više i ne postoji. Ono što je važno jeste da li ćemo priznati da je car go ili ćemo se diviti toj odori još izvesno vreme, dok se ne pojavi neko sa strane i kaže: „Ima li neko među ovih osam, devet miliona ljudi ko je normalan?“ I to će po pravilu biti neko sa strane, a onda će naša naknadna pamet tražiti krivce. A u utvrđivanju krivice opet će se generisati novi sukobi. Ideja saveza Srbije i Crne Gore je zapravo izraz autentične potrebe njenih građana. Mnogo su veće razlike u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore od onih koje bi postojale kroz ugovor Srbije i Crne Gore o stvaranju saveza. Teorija suvereniteta u dvadeset prvom veku je promenjena. Monetarni suverenitet odavno ne postoji, u bezbednosti ne postoji, suverenitet u oblasti ljudskih prava ne postoji. Pa o kakvom mi onda suverenitetu pričamo kad govorimo o državnoj zajednici? To su u stvari pseudosuvereniteti, jer su odavno definisani u procesima koji su daleko od parlamenta državne zajednice ili volje Saveta ministara. Mi ne možemo kroz predrasude posmatrati svoju budućnost.

Mi imamo nekoliko modela ustava koji se nalaze na radnom stolu i o kojima se sada govori u manje ili više zvaničnim krugovima. Ali nijedan od tih ustava ne nudi odgovore na pitanje odnosa sa Crnom Gorom. Nijedan od tih ustava ne nudi odgovor na pitanje statusa Kosova. Pa kakvi su to onda dokumenti? I zašto se oni donose? Ko ih piše? Šta je cilj svega toga? Za deo kreatora sam siguran da je cilj samo iščekivanje i verovanje u nešto o čemu je govorio gospodin Samardžić, s tim što ne znam kako oni mogu da veruju u tu vrstu ideje, kad je u Rusiji više kapitalizma nego u Americi, ali to oni izgleda nisu čuli. Zbog toga je pitanje organizacije jako važno. Ono što mislim da bi bilo izuzetno korisno jeste stvaranje nekog konsenzusa, makar dela srpskog i crnogorskog društva, oko tog zajedničkog projekta. Jer tek kada budemo imali konkretan dokument, kada budemo kroz konkretne životne detalje ukazivali na prednost jedne ideje i nedostatke druge, mi ćemo moći da nastupamo politički. Ono što je projekt ljudi koji se danas tako žestoko bore za status quo zapravo je prošlost. Toj prošlosti treba suprotstaviti jasnoću i viziju. Godina 2003. bila je i godina trijumfa jedne vizije. Na svojevrstan način, personifikacija te vizije je sam Zoran Đinđić zato što je prepoznao potrebu našeg društva. Tada smo vrlo jasno znali za probleme sa kojima se suočavamo unutar same državne zajednice, ali smo imali poverenje u vrednost tih ideja. Promenjena je bila politička klima. U Beogradu više nisu sedeli oni koji šalju sedmi bataljon na sever Crne Gore. I zbog toga što je protagonista te ideje, jedan vizionar, ubijen, nanet je presudan udarac ideji državne zajednice kao prelaznog rešenja do konačnog modela, koji bi bio prihvatljiv i za Srbiju i za Crnu Goru. Državna zajednica je postala suprotnost svemu onome što je bila namera njenog stvaranja, bar kada govorimo o tri potpisnika: o tadašnjem crnogorskom i srpskom premijeru i predsedniku savezne vlade. Iako možemo govoriti o nekim njihovim političkim razlikama, u suštini su ti potpisi stavljeni upravo sa jasnom idejom. Danas više nema tog partnerstva. I ako se razgovori vode, to su razgovori gluvih. Žao mi je, jer su pozivi za ovaj okrugli sto upućeni i nekim drugim ljudima, ali se oni nisu pojavili. Oni izbegavaju tu vrstu dijaloga zato što nemaju argumente. A mi ćemo tim problemima pristupiti otvoreno i hrabro. Nećemo pogrešno tumačiti našu istoriji. Mnogi misle da koliko god smo bili brzi u propadanju, nismo uspeli da propadnemo do kraja, jer se veruje da će se konačno, kad se nešto ovde tako katastrofalno desi, roditi nova šansa za novi preokret i preobražaj. Ne, neće. Ne možemo iščekivati ne znam kakve velike preokrete kod nas onda kad se promeni geopolitička slika sveta. Ne možemo više na takav način da živimo, jer je građanski karakter Srbije u toj meri ugrožen devijacijama u našem društvu da neće biti prostora za njegov razvoj. Problem Kosova i problem odnosa sa Crnom Gorom mora biti rešen prihvatanjem činjenice da imate ravnopravnog sagovornika, da ne postoji neprijateljski zahtev, da postoji drugačija ideja, analizom efekata jedne, druge ili treće ideje koja je na stolu i odbacivanjem u startu bilo kog koncepta prošlosti kojem je bio jedini cilj naći sigurno mesto samo za sebe. Ja mislim da bi oni danas zagovarali i stvaranje SFRJ, ako to znači da se ništa ne promeni i da oni ostanu i dalje čuvari vojske koja je zapravo postala inkubator za svaku vrstu zla na ovom prostoru. Zato polovično i prevaziđeno rešenje kakvo je državna zajednica izaziva više pažnje oficijelne vlasti u Srbiji od same Srbije. Potreba Srbije je da odgovori šta je to državna zajednica, a ne da državna zajednica kaže Srbiji šta treba da bude. Taj paradoks ne sme i dalje da opstaje.

Važno je saznanje da nijedan konflikt na ovim prostorima nije slučajan, ali da je i deo rešenja. U svakom konfliktu kod nas gubitnici su ljudi koji razmišljaju o budućnosti, a dobitnici oni koji su konflikt izazivali, jer samo u njemu oni opstaju. Dakle, neprihvatljivo je da vlast u Srbiji otvoreno izlaže Crnu Goru pritisku i podeli. Zloupotreba bilo koje institucije u izazivanju sukoba mora biti osuđena. Pre svega mislim na zloupotrebu crkve i vojske, i mitova o značaju tih institucija. Kao što građani Srbije ne utiču na izbor patrijarha Srpske crkve, ne mogu ni pojedinci u crkvi da utiču na izbor bilo kog političara u Srbiji. Onog trenutka kada se crkva identifikuje sa bilo kojim političkim projektom, tog trenutka to više nije crkva, to je stranka ili frakcija određene političke ideje.

Mi nemamo nijednu instituciju koja može da odgovori ideji modernizacije i koja tu ideju prati. Zato moramo dobiti oslonac u svetu, u međunarodnoj zajednici, u Briselu. Ne mogu evropsku budućnost Srbije i Crne Gore graditi oni ljudi koji su Srbiju i Crnu Goru udaljili dvesta godina od Evrope. Jer pored toga što svi želimo u Evropu, mislim da se ne slažemo oko Evrope ka kojoj težimo. Oni koji bi da stvaraju takozvanu evropsku državnu zajednicu teže onoj Evropi koja više ne postoji, Evropi berlinskog zida, Čaušeskua, i njihova prva trauma je zapravo Perestrojka i Glasnost. Jer, nažalost, kao što je jasno iz devedesetih godina, Crna Gora je samo jedna epizoda u obračunu sa građanskim društvom u Srbiji. Ta serija je započeta sa Slovenijom, pa se nastavilla preko Hrvatske, Bosne, Makedonije do, na kraju, Crne Gore. Učinimo sve da to bude poslednja epizoda u obračunu sa građanskim društvom u Srbiji i sprečavanju njegove potrebe da se transformiše i izgradi. Možda su to jake reči, ali one u potpunosti opisuju našu trenutnu poziciju.

Crna Gora će, bez dileme, realizovati ovaj svoj projekt. Za Srbiju je važno, mnogo više nego za Crnu Goru, da ona bude partner Crnoj Gori u tom projektu, da to postane i njen projekt. Da ne izgubi više nijedan dan, jer će u 2005. godini mnogo manje izgubiti Crna Gora nego Srbija. Jer će se i kroz to iščekivanje ovo društvo definisati kao društvo prošlosti u kom više niko razuman ne može da traži mesto za sebe. Dakle, ideja crnogorskog referenduma je autentična crnogorska ideja, ali mi moramo aktuelizovati način na koji će Srbija redefinisati svoj odnos prema državnoj zajednici. Prihvatimo realnost, saopštimo ideje otvoreno. Recite, mi smo za unitarnu Srbiju, mi smo za savez nezavisnih država, mi smo za državnu zajednicu, ali ne ispod stola, kako to najviše volite da radite. Ispod stola se radilo pre 500 godina. Danas moraš otvoreno reći da u Crnoj Gori niko ne može da bude neprijatelj Srbije zbog toga što drugačije misli. Tad si demokrata. A ako insistiraš na nacionalnom kontekstu, onda zapravo pokazuješ nedostatak demokratskog kapaciteta. Kao da nam poručuju „Dajte mi da napravimo svoju Srbiju iz devetnaestog veka, pa ćemo onda da se demokratizujemo“. Nama se u tom poslu žuri, ali ta žurba ne sme biti bez jasnog plana. Upravo taj plan treba da bude suštinski izazov za građansko, demokratsko društvo u Srbiji i Crnoj Gori. Kao što je jasan evropski ustav, tako mora biti jasan i ugovor o savezu Srbije i Crne Gore koji će svojom jasnoćom, svojom britkošću, svojom otvorenošću zapravo staviti tačku na konfuziju u kojoj živimo poslednjih petnaest godina.

Hvala vam!