Verica Rakočević,
modna kreatorka, priča o nedavnoj udaji svoje kćerke Elene:
„Kao što dolikuje starim srpskim običajima, Jugoslav i njegov brat Simon de Karić, dever koji je za ovu priliku specijalno doputovao sa Aljaske, morali su prvo da otkupe mladu od Elenine braće Milorada Rakočevića i Darijana Karamana (Elenin brat po ocu koji je došao iz Londona) i njenih sinova Luke i Andreje. Došlo je do pravog ubeđivanja, trebalo je to da vidite… Jugoslav i Simon su pokušali da podvale Miloradu i Darijanu ponudivši za Elenu džakove pune novčanica Narodne banke iz 1993. Međutim, Milorad i Darijan su to odmah shvatili i odbili takvu ponudu. Nakon dužeg cenkanja i ubeđivanja, Milorad i Darijan su prodali sestru za auto ‘fijat panda’.“
(„Blic“)
Suzana Tot,
deseti učesnik Montevizije, najavila je tužbu protiv televizije Crne Gore zbog, kako kaže, „neregularnosti glasanja na festivalu“. Za glasanje putem SMS-a Suzana Tot kaže da je bilo neregularno, i da ima u rukama čvrst dokaz zbog kojeg je tražila od ProMontea, Moneta i Telekoma Crne Gore liste glasanja:
„Poruke su slate sa moga telefona, operateri kažu da je stiglo 39, a ja imam 131 report. Šta hoće, da me ubijede da sam ja glasala za pobjednika? Naravno da nijesam. Glasove sam slala sama sebi, kao što su radili svi izvođači.“ („Dan“)
Mladen Đorđević,
reditelj filma Made in Serbia, prikazanog na ovogodišnjem FEST-u, „teška srca priznaje da su nam pornografija, potencija i država na istom nivou“:
„Moja namera je i bila da, kroz prizmu porno produkcije, prikažem sliku današnje Srbije – zato se film i zove Made in Serbia. Kod nas se, u stvari, i ne može govoriti o porno industriji, već o manufakturama – stoga je Srbija porno gerila! Posmatrajući porno produkciju Amerike, Italije, Francuske, pa i Mađarske, možemo da konstatujemo da je ona jedan od parametara koji pokazuju ozbiljnost države. Verovatno će se naš budući ulazak u EU pozitivno odraziti i na kvalitet pornića.“
(„Kurir“)
Bojan Krišto,
direktor Državne lutrije Srbije ,“prvi čovek trenutno najprofitabilnije firme u Srbiji“, kaže „da je loto sada poštena zabava“ i priča o „četiri policajca, drugara, koji su igrali sistem i osvojili šesticu, odnosno oko 700.000 dinara“ i njihovom kolegi na dužnosti:
„Žurio sam na neki sastanak na koji me je vozio vozač jednim od ‘jugića’ koje imamo ovde. Napravili smo manji prekršaj i policajac nas je zaustavio. Kaže: ‘Napravili ste prekršaj.’ Vozač se pravda da je žurio da direktor stigne na sastanak. Policajac će na to: ‘Kog, bre, direktora voziš u ‘jugu’, majke ti?’ ‘Direktora Državne lutrije Srbije’, odgovara moj vozač. ‘Ma, da’, ne veruje policajac. Vozač ga i dalje ubeđuje i on na kraju popušta i kao usput kaže da je njegov kolega sa drugarima dobio šesticu. Izađem iz kola i tom policajcu koji nam traži isprave kažem: ‘Dobro, vi nama napišite kaznu, ali da sa kolegama dođete u emisiju.’ ‘Može’, pristane on. Tako su oni bili prvi gosti u našoj emisiji.“
(„Ilustrovana politika“)
Nataša Bekvalac
kaže da mrzi samoću pa zato ima kućne ljubimce, i „kada sam sa sobom previše razmišljam a to često nije dobro za mene“. O svojim roditeljima priča:
„Nisam upoznala težeg čoveka od njega (tate, prim. ur.). Ipak, ko ga poznaje može lako s njim. Samo treba oćutati trenutak kada mu nešto nije po volji a to se kod nas zove ‘crna minuta’. Tada svi ćutimo i posle isteramo sve što hoćemo. Mama ima najveći uticaj na njega i najbolje ume s njim. Na Kristinu je veoma slab a nas dvoje smo se uvek najviše svađali. Budući da sam bila najproblematičnija i ‘najgora od sve dece’, slab je i na mene. Isti smo, i upravo one stvari koje prepoznaje kod mene, a njegovo je, najviše mrzi. Iako tata nekada nije bio u pravu, umela je (mama, prim. ur.) da ćuti za naše dobro, i kada se sve slegne, kao mudra žena istera svoje. Ne mogu mama i ćerke da budu drugarice. Ona je uvek za nas bila naša mama, autoritet, a pošto je učiteljica to je to bilo izraženije. Tata je strog, ali je mama definitivno stub porodice.“
(„Ilustrovana politika“)
Tomislav Nikolić,
zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, o Mlađanu Dinkiću, ministru finansija:
„G…o jedno! Sa 19 godina sam otišao na prugu Beograd–Bar, a nisam sedeo kao on na fakultetu, gde nije mogao ni da doktorira. Da sam bio u blizini NBJ 5. oktobra, tvrdim da bih sigurno učinio korisnu stvar. Smakao bih ga kao zeca – kad bih video lopova kako ulazi!“
(„Kurir“)
Dragan Jočić,
ministar policije, povodom godišnjice Vlade, kaže da ipak nije ispunio sva obećanja koja je dao kada je došao na čelo Ministrastva, jer nisu rešena ubistva novinara Slavka Ćuruvije i Milana Pantića i još nekoliko ubistava zbog „zatečenog lošeg stanja u policiji“, i naglašava:
„’Slučaj Ćuruvija’ nije samo ubistvo novinara, to je preraslo u nešto više od toga, to je jedan državni izazov, država ne može da iza sebe ostavi jednu tajnu mračnog perioda koji smo kao ljudi i kao narod prošli. Ne znam da li ću ja kao ministar rešiti taj slučaj, i te slučajeve, ali znam da će onaj koji dođe posle mene, u zavisnosti od toga koliko ću ja trajati, imati na čemu da radi. Neki put slučaj rešite odmah posle ubistva, što je i najnormalnije, a neki put i vreme donese određenu činjenicu koja se ukomponuje, normalno, ako ste radili sve to vreme na slučaju, činjenicu koja zaokruži mozaik i vi nađete rešenje.“
(B92)
Milena Arežina,
čuvena bivša predsednica Privrednog suda u Beogradu, i još čuveniji član Savezne izborne komisije 2000. godine, objavila je knjigu Noć prevare, dan izdaje, koja je „ubrzo postala najtraženije štivo u Srbiji“, a o kojoj kaže:
„Moji čitaoci prepoznaju istinu. Verujem da će postati naše Prohujalo s vihorom. Zato sam želela da moja knjiga čitaoce dotakne, da emotivno prođe kroz scile i haribde svih naših zabluda, prevara, izdaja i nedoslednosti kao univerzalnih kategorija…“
O likovima iz knjige koje je „prikazala sa specifičnom literarnom deskripcijom“, kaže:
„Pre par dana dobila sam pismo od jednog uvaženog profesora, u kojem između ostaloh piše: ‘Čitajući vašu knjigu, dobijam želju da neke opise prisvojim zauvek, a pogotovo opise samih ličnosti, jer mi apsolutno potvrđuju moje mišljnje o njima!’.“
(„Ogledalo“)
Zoran Anđelković,
generalni sekretar SPS-a, jedan od učesnika ankete: „Kako se srpski političari odnose prema 8. martu“, kaže da mu taj praznik ništa ne znači, ali da će ipak nešto pokloniti supruzi:
„Cveće ću kupiti sigurno, a možda je i izvedem na ručak ili joj kupim neku sitnicu za žensko ulepšavanje. Dakle, ništa skupo. Zastupam stav da bi žene i muškarce trebalo podjednako uvažavati i to svakog dana u godini, a ne samo jednog dana. Ako, međutim, ženama taj praznik nešto znači, onda ga i ja uvažavam.“
Dragan Šutanovac,
član predsedništva DS-a:
„Smatram da pokloni za 8. mart služe muškarcima da se iskupe za sve ostale dane u godini. To sigurno nije bila ideja žena koje su ustanovile taj praznik. Ženama bi trebalo poklanjati pažnju svakog dana u godini, a ne samo na taj praznik i ja se trudim da se pridržavam tog principa.“
Vladan Batić,
bivši ministar pravde, predsednik DHSS-a:
„Taj praznik je prošlost, isto kao i 1. maj i 29. novembar. To su čiste budalaštine čiji smo bili taoci u prošlosti i za mene takvi praznici ne postoje! Mislim da ženama treba ukazivati pažnju mnogo češće, a ne samo nekog dana koji nam je svima nametnut.“
(„Kurir“)
