Nova srpska rok scena

Izgleda sam se prevario kada sam pre premijere filma Mi nismo anđeli 3 prognozirao da će parolašenje tipa Rokenrol uzvraća udarac izazvati lavinu tribina/okruglih stolova, emisija, glupih pitanja… o tome je l’ nam se to rokenrol kao stvarno vraća (u modu), i sl. Srećom, sad imamo i poduhvat koji zaista može da podnese takvo, ne baš potrebno opterećenje. Nama u najboljem dobu naslov Jutro će promeniti sve? prirodno priziva stari hit Indeksa, nešto mlađima u sećanju je možda i kako je Bora Đorđević tu frazu okrenuo na podrugljivost (optimizmu – u Nemoj srećo, nemoj danas), a zbog onih koji valjda trenutno nisu ni svesni da su u svojim najboljim godinama – dobro dođe upitnik.

I, pod tim naslovom dobili smo 65 minuta dug album sa 17 numera 16 malo poznatih izvođača, većinom sastava, iz sedam gradova širom Srbije: malo manje od pola je iz prestonice, tri su iz Pančeva, dva iz Subotice, po jedan iz Bečeja, Bora, Vranja i Požege. Što se de-metropolizacije tiče, dakle, Vojvodina opet prednjači; možda pre petnaestak godina kovanica Dobri bendovi Vojvodine (privezak na Brze bendove Srbije) i nije bila sasvim nategnuta. No, kad već pomenusmo ove dve pretežno koncertne akcije s početka prošle decenije, koje su, nažalost, ostale bez svojih zvučnih vizit karata u obliku muzičkih izdanja s raznim izvođačima/učesnicima, podsetimo se pozadine ovakvih kompilacija. Tipične za sjajno razdoblje panka i novog talasa, ne samo u Velikoj Britaniji, kompilacije dotad mahom neobjavljivanih snimaka novih, prilično mladih i neafirmisanih izvođača postale su prave lansirne rampe talenata, ideja, hitova, kultova, zvezda… Tako je zauvek ustanovljeno da kompilacijski album ne mora biti tek prepakivanje starog/poznatog, dokazano uspešnog materijala, još jedna industrijska muža od koje kajmak skidaju diskografske kuće, dok se autori, izvođači i publika zadovoljavaju ostacima.

KOMPILACIJE: Ovo je, naravno, imalo odjeka i kod nas, tada u Jugoslaviji. Paket aranžman (1980, Jugoton – tri benda po nekoliko numera) izvršio je lokalnu revoluciju, a misiju nastavila ARA – Artistička radna akcija (1981, Jugoton – deset bendova po dve numere), koju tvorci Jutra… ističu kao uzor. Iz kobnih devedesetih najsličnija im je Radio Utopia 1989–1994. (1994, Radio B92), da ne nižemo manje značajna izdanja. No, posle 2000. godine ova knjiga spade na svega nekoliko slova, unapred teritorijalno omeđenih: beogradski Leopardov rep (2001, Beograund – Irfan Muertes, Darko Džambasov, Zoran Kiza Radović, Jarboli…) i subotički Sever–severozapad 2: Laku noć deco (2006, Fokus – Layko Felix, Robert Tilly, Pionir 10, Neverhood… nastavak Sever–severozapada s kraja prethodne decenije). Domaći diskografi glavne struje igrali su nasigurno sastavljajući predvidive izbore pop/rok izvođača koji se već prodaju s njihovom etiketom, razumno kao Metropolis ili besomučno kao Siti. Ukupnoj slici nisu puno doprineli ni stilski/izdavački izolovani albumi dugotrajnog serijala Belgrade Cofee Shop (B92) čiji Vol. 5 i 6 elektronsko-elitistički, ali jalovo klize sve dalje niz slepi kolosek projekata, koncepata, kućno-hermetičnog… svega onog što je (u)gušilo iole življi domaći pop/rok.

U međuvremenu, srozali smo se dotle da najbolji, pravi rokenrol bendovi svoju mladost odžive bez reprezentativnih, ili čak bez albuma uopšte; od KZU/Kazne za uši, preko Crnog lilihipa do Popečitelja, odbiti poniženja estrade neumitno znači ostati u kategoriji samizdata i margina, raditi za posthumno priznanje u ionako nekrofilnoj (ne)kulturi. Uporedo, nekadašnje bagatelisanje termina „demo“ (grupa, snimak, scena…) obezvredilo je ceo pojmovnik, pa svako malo još novije mlade budale okolo laprdaju o svojim „turnejama“ tokom kojih svako veče ionako spavaju pod roditeljskim krovom, o „singlovima“ koji ne postoje, itd. I prečesto nas neko opet davi naklapanjem o obnavljanju domaćeg rokenrola, cedi nadu iz bilo kog detalja, a tako malo je stvarno urađeno. Kako onda da se normalan čovek ne uželi običnih, životnih pesama i sviračkih postava koje objavljeno promovišu klupskim nastupima?

POPBOKS: Muzički veb sajt popboks.com, nastao krajem 2004, već je po kvalitetu, širini ponude (pop kultura, ali i raznorodne rubrike, interaktivnost itd.) i posećenosti vodeći sajt te vrste hostovan u Srbiji i na srpskom jeziku. Na temeljima digitalizovane i svima još uvek besplatno dostupne arhive magazina Džuboks i Ritam, razvijene su savremene, žive sekcije sajta pa od prošlog jula i rubrika „Scena“, gde su snimci i podaci mladih, nadarenih sastava bez diskografskih izdanja, takoreći potpuno nepoznatih medijima i publici glavne struje. S druge strane, emisija „Pop depresija“, od pre šest godina na Radio Politici, pa od pre tri godine na DJ Radiju 94,9 (nekada II program Studija B), u međuvremenu proširena i u koncertnu agenciju popdepression.com, prošlog septembra gašenjem 94,9 ostala je bez matičnog radija, ali je uspomenu na jednu od finijih stanica u beogradskom etru delimično sačuvala i ovom kompilacijom. Deopopde programskih autora sada radi na Studiju B, a izbor numera za album Jutro će promeniti sve? – Nova srpska scena napravili su Svetlana Đolović (popboks) i Ivan Lončarević (pop depresija), a državni PGP RTS ipak je objavio taj presek scene. Na http://www.popboks.com/jutro naći ćete sve podatke.

OPOJAN POP: U niskobudžetnom, ali moderno cvetnom omotu Nebojše Petrovića, stiže lagan, osvežavajući pa ponegde i opojan pop. Otprilike do polovine albuma nižu se pitke, melodične, svetle pesme vitalne za osvajanje radio-talasa i šire mlade publike. Kompilacija počinje minijaturom Minta (Pančevo), koji već radi za londonsku etiketu Cosmic Sounds Željka Kerlete, a nastavljaju Mintovi sugrađani Endorfin s Deset hiljada izvinjenja, pa subotički Pionir 10, koji jedini ovde ima dve numere, Le Lun i Da da da. Stih iz potonje je uzet za naslov cele kompilacije, a upravo je ta pesma podstakla mladog veterana Lončarevića za ovaj poduhvat.

Iako nikad nisam bio ljubitelj našeg podmlatka koji piše na engleskom, to odobravam ili kad je svrha izlazak na inostrana tržišta i/ili kad je dovoljno ubedljivo izvedeno, te tako svedeni BG-duet Ika s Bubble i iznenađujuće stilizovan MSO/Mothership Orchestra iz Požege s lakoćom prebacuju rampu. Then she kissed him MSO se prva od ovih 17 pojavila na odgovarajućim top-listama beogradskog etra i time započela proboj. Još veće iznenađenje, sasvim prijatno, jeste Nežni Dalibor (Vranje) i njihov Značajan događaj. Šta hoću da vam kažem celom ovom pričom, možda stane i u sledeće pitanje: već nekoliko godina poslom sam često u Vranju, provodim tamo dane i večeri, znam se s novinarima, radijskim i ljudima iz marketinga, s Vranjancima koji žive u Beogradu… i niko mi nikad nije ni pomenuo Dalibora, verovatno ni oni sami nisu znali za taj bend; kako je to moguće u gradiću te veličine?

No da ne bi sve bilo Ove sezone vedri(ji) tonovi (da iskoristim naziv novosadskog sastava od pre četvrt veka, kad već nijednog nema na ovoj kompilaciji), i da su svi stali u red za dostizanje Eve Braun, umetnički kolektiv Horkeškart (BG) kroz Jedem ti malter uspešno demonstrira kako se fazon realizuje dosledno i muzički efektno, onda sugrađani im Shiroko zadrmaju, a perspektivni Repetitor baš otrese Ja. Metalizam subotičkog Neverhooda i tvrdoću pančevačke Štuke doživljavam više kao stilsku demokratičnost od koje me opet puno više zanimaju Mlad čovek Grafa (BG) i Unazad bečejskog Superstudia, zdrav pop kojem vidim svrhu i budućnost. A verovatno najintrigantniji u celom ovom buketu je neobični trio Goribor iz rudarskog samozatrpanog Bora, još jednog od gradova-(zlih)-duhova Srbije: već i sama Čujem bluz dovoljna je potka za kult, kao i podatak da je ovaj bend već objavio tri albuma i to u Hrvatskoj na staroj nezavisnoj etiketi „Slušaj najglasnije“ Zdenka Franjića, koji se takođe marginalizovao na samizdat; Čujem bluz je s trećeg po redu, Hoću kući (2006). Štaviše, po Srbiji do neki dan sasvim nepoznati Goribor nastupa na prestižnim hrvatskim rok festivalima (Art & Music, Pula), ima klub obožavalaca u Osijeku a pevač/tekstopisac Aleksandar Stojković dobija hvalospeve. Uzgred, iako su amputirali standardnu ritam-sekciju i uveli računare i elektronske efekte, ne dajte se ni zbuniti kad vam za Goribor kažu da su trip-hop-bluz ili štagod. Važno da su odlični.

Kako je i red za ovakve kompilacije, i Jutro… ujedno promoviše niz novih studija, ne tehno-briljantnih, ali ponekad i neobičnih mesta gde se stvara muzika. Takođe, primetno je da među izvođačima na ovom albumu ima – i bez Horkeškartovog hora – povećan broj devojaka, ne samo pevačica kao Ivana Smolović/Ika, Ana Marinković/Shiroko, Ana Janković/Zoe Kidah, i klavijaturistkinja/pevačica (Daniela Mamužić/Pionir 10), nego i ritam-sekcija Repetitora, Ana-Marija Cupin (bas) i Milena Milutinović (bubanj).

Svrha ovakvih izdanja nije samo da ubrizgaju svežu krv posustaloj sceni, nego i da bolje povežu bendove, izdavače, medije, organizatore nastupa… a na krajnju dobrobit publike. Još jedna prilika za domaći pop/rok i za sve kojima je do toga ipak stalo.