Mladi i gnevni

Gotovo da nema dana da se Iran ne nađe u vestima svetskih medija. Ako to nisu udarne vesti za naslovne strane, poput krize oko zarobljenih britanskih marinaca, onda su to informacije skrivene po unutrašnjim stranama, često rečitije od gromoglasnih tema oko kojih se angažuje svetska diplomatija. Na primer, mnogo puta ponovljena vest da Velika Britanija i SAD već četiri godine planiraju vojnu akciju protiv Irana, ili informacije o drugom „paketu“ sankcija Iranu koje su UN u martu uvele zbog odbijanja Teherana da zaustavi razvoj nuklearne tehnologije. Istovremeno, iz Irana stižu vesti o nastavku obogaćivanja uranijuma, ali i najave redovne prolećne akcije protiv žena i muškaraca čije oblačenje nije u skladu sa islamskim kodeksima.

Svaka od ovih vesti pojedinačno može ilustrovati raskrsnicu na kojoj se Iran danas nalazi. Na primer, najava nedelje borbe protiv dekadentnog oblačenja, u kojoj se kaže da bi žene koje se u svom oblačenju ugledaju na manekenke i zapadne glumice mogle biti uhapšene. U realnosti, zatvorski kapaciteti Irana sigurno nisu dovoljni da ugoste sve žene i muškarce koji se oblače na način neprihvatljiv po islamskim normama, većina mladih i obrazovanih potpala bi pod tu vrstu sankcija. Promene koje su u Iranu u tom pogledu počele da se dešavaju pre deset godina predaleko su otišle da bi se točak mogao vratiti nazad, oštriji pokušaji da se tako nešto učini mogli bi skupo koštati vladajuću garnituru, čega je ona sigurno svesna. Posetiocu sa Zapada mogu ponekad i retrogradno da deluju brojni elvisi koji hodaju ulicama u društvu sa rokabili i pank vršnjacima, uporedo sa tradicionalno obučenim ljudima, ali njihov način oblačenja i frizure su i moda i politički stav. Ono što vlasti mogu da učine jeste da održavaju privid da se ništa nije promenilo. Na državnoj televiziji sve spikerke su obučene po propisu, kao i sve žene sa kojima se razgovara u informativnim emisijama i izveštajima sa terena.

PROMENE UZ ŠKRGUT ZUBA: Sigurno je da su vladajući verski autoriteti bili prisiljeni da prihvate promene uz škrgut zuba, ali talas koji je 1997, na opšte iznenađenje, na mesto predsednika izneo Mohamada Hatamija (vidi okvir) činili su uglavnom mladi i žene, što je svima bila opomena da se nešto u biti menja u iranskom društvu. To društvo je razapeto između vladanja baziranog na krutom tumačenju islama i modernizacije neophodne da bi država normalno funkcionisala. Modernizacija podrazumeva i obrazovanje (pismenost je sa 40 odsto pre revolucije, došla do zavidnih 86 odsto, najviša je u regionu, 62 odsto studenata čine žene), kao i praćenje novih tehnologija. Mada je broj žena koje rade još mali, oko 11 odsto, ekonomska kriza dovodi do toga da oba supružnika moraju da budu zaposlena. A obrazovanje i rad doveli su žene u priliku da se žilavo bore za veća prava i, mada još uz velike probleme, korak po korak osvajaju teritoriju. Prva ploča u kojoj su korišćeni ženski vokali snimljena je zvanično pre oko dve godine, žene se još od dolaska Hatamija na vlast više ne skijaju u čadoru. Situacija u kući sada je daleko od davno zacrtanih kanona, po kojima muž zarađuje, a žena brine o domaćinstvu. U mnogim iranskim domovima muškarci i žene sada dele kućne poslove, od pripremanja hrane do brige o deci, a broj muškaraca koji peru sudove iznenadiće svakoga ko Iran zamišlja kao potpuno patrijarhalno društvo.

Deo tog novog talasa su i deca iz bogatih kuća, a bogatstvo se najčešće vezuje uz bliskost sa vlastima. Ta deca noću po teheranskim ulicama voze skupe automobile iz kojih kroz otvorene prozore grmi muzika i proviruju glave mladića i devojaka koji vrište i pevaju, u dobrom raspoloženju koje sigurno ne potiče samo od muzike. Grešna ljudska priroda je manje-više svuda ista, sve što je zabranjeno, poput alkohola, konzumira se više nego kada je dozvoljeno. Holanđanin koji živi u Iranu već dve godine tvrdi da je obišao dobar deo sveta, ali da nije video luđe žurke od kućnih zabava u Teheranu. I taj deo iranske populacije daje nadu da do promena može doći mirnim putem – teško je boriti se protiv rođene dece.

Osnovni unutrašnji problem Irana je ekonomija. Posla za talas mladih koji neprekidno stiže nema dovoljno, čak i da privreda, bazirana mahom na izvozu sirove nafte i gasa, nije toliko neefikasna kao što jeste. Veliku grupu gubitnika, čiji je položaj mnogo teži od položaja mladih, čine i oni koji se svuda u svetu suvoparnim rečima opisuju kao žrtve tranzicije – ljudi stariji od 50 godina čije su firme bankrotirale ili su proglašeni tehnološkim viškom, i koje niko više ne želi jer imaju previše godina, a nedovoljno znanja. Mohamad, pedesetogodišnjak, na pitanje šta želi u novoj godini, ogorčeno odgovara: „Posao. Da ne sedim u parku i listam oglase, kao svakog dana u prethodne dve godine. Kad god se javim na neki konkurs, pitaju me da li znam da radim na kompjuteru. Ne, ne znam, a i da znam mlađi to rade mnogo bolje od mene. A bio sam dvadeset godina šef u firmi, dok nije propala…“ Deo priče o ekonomiji su i demonstracije prosvetnih radnika, čija prosečna plata iznosi oko 150 dolara, i besno gunđanje zbog finansijske pomoći koju Iran pruža određenim grupama u inostranstvu, poput Hezbolaha u Libanu, dok u samoj zemlji ima toliko ekonomskih problema.

Zato priča o britanskim marincima nije bila vest koja je na obične ljude u Iranu ostavila prejak utisak. Uz priče o sankcijama i nacionalnom dostojanstvu mnogo više pristaje zebnja, ipak se svakog jutra mora otići u prodavnicu, na kraju meseca platiti računi i sračunati kolika je kamata ako se uzme kredit da bi se oronuli „pejkan“, nacionalni auto, zamenio novim „pežoom“ ili „kiom“. Te kamate nisu male, a najlepše i najnovije zgrade u svim gradovima pripadaju bankama koje niču preko noći, što je dobro poznata slika i iz Istočne Evrope (Kuran, inače, zabranjuje uzimanje kamata, ali nova vremena nose očigledno i nove običaje). U ovakvoj vrsti problema ne pomažu mnogo ni razmišljanja o velikim svetskim problemima, ni molitve, bilo gde na svetu, pa ni u Iranu.

U ČEMU SE VLAST I GRAĐANI SLAŽU: Pravo na korišćenje nuklearne energije je jedna od retkih tema oko koje se slažu vlast i obični ljudi, niko ne veruje da je nuklearno oružje glavni razlog za pritisak na Iran. I u svojoj okolini Iran može da nađe primere koji pokazuju da isti standardi ne važe za sve zemlje. Pakistan, saveznik Zapada u borbi protiv terorizma, razdiran je verskim sukobima između šiita i sunita, ogromnim problemima zbog proizvodnje i šverca narkotika, već decenijama je na ivici rata sa Indijom zbog Kašmira. Pakistanske vlasti su podržale dolazak talibana na vlast u Avganistanu, a i danas se često čuju prekori zapadnih saveznika da se ne čini dovoljno u borbi protiv Al kaide, koja ima jaka uporišta u ovoj zemlji. Ipak, Pakistanu je dozvoljeno da razvije nuklearnu tehnologiju i izradi nuklearno oružje, a svoj nuklearni arsenal i sada nesmetano povećava.

Iranske vlasti se u priči oko nuklearnog naoružanja pozivaju i na sudbinu njihovog zakletog neprijatelja Sadama Huseina, koji je godinama dopuštao da razne međunarodne komisije po Iraku traže hemijsko i biološko naoružanje. Komisije su redovno slale izveštaje da to naoružanje nije nađeno, ali to Irak nije spaslo od intervencije. Iranske vlasti tvrde da bi se, čak i da je njihova saradnja sa Međunarodnom komisijom za atomsku energiju savršena, pronašao neki drugi razlog za sankcije. Teško je verovati da kreatori sankcija nisu svesni da takva vrsta pritiska najviše pogađa obično stanovništvo, i da pod sankcijama i uz pretnje ratom homogenizacija neminovno raste.

IZBORNA OPOMENA: Druga strana priče je to što takvo junačenje na unutrašnjem planu ostavlja utisak čvrstine i odlučnosti, bar kod najvernijih pristalica sadašnjih vlasti. Taktika pokrivanja unutrašnjih problema spoljašnjim nije ništa spektakularno novo u istoriji. Uostalom, na tom principu funkcionišu i SAD i Iran, i jednima i drugima je potreban spoljašnji neprijatelj da bi opravdali mnoge nelogičnosti koje se dešavaju kod kuće.

Da ta taktika ipak nije dovoljna da bi se bezbedno plivalo kroz vode vlasti pokazuju i lokalni izbori koji su u Iranu održani u decembru 2006. Bio je to prvi ispitni test za Ahmedinedžada i njegove pristalice posle izborne pobede 2005; na tim izborima su ostvarili katastrofalne rezultate. U mnogim gradovima predsednikove pristalice nisu osvojile nijedno mesto u lokalnoj vlasti, u Teheranu, gde je Ahmedinedžad ranije bio gradonačelnik, osvojena su samo tri od 15 mesta u gradskoj skupštini. Četiri mesta su pripala reformistima, jedno nezavisnom kandidatu, a sedam umerenim konzervativcima. Očigledno je da se deo onih koji su podržavali Ahmedinedžada okrenuo protiv njega, shvatajući da se tvrdim stavom prema međunarodnoj zajednici i pretnjama Izraelu koje sipa sadašnji predsednik samo prikriva nesposobnost da se rešavaju unutrašnji problemi. Mada ne utiču presudno na politiku zemlje, ovi izbori su pokazali da teška retorika kojoj je fokus na međunarodnim temama, slabo pomaže kada je reč o svakodnevici. Za pristalice Ahmedinedžada opominjući su i rezultati glasanja za Skupštinu eksperata, telo koje nadzire aktivnosti vrhovnog lidera i bira njegovog naslednika. Na tim izborima je Hašemi Rafsandžani, koji u trenutnom rasporedu snaga važi za umerenog konzervativca, dobio najviše glasova od svih kandidata u Teheranu, iako je na prethodnim predsedničkim izborima poražen baš od Ahmedinedžada.

Iran se, uz sve unutrašnje protivrečnosti, očigledno mora menjati i reformisati. Nema nikoga u Iranu ko se neće složiti da mnogo toga nije isto kao 1997, ali su nezadovoljni jedinstveni i oko toga da su promene bile spore i nedovoljne. Iako je sigurno da povratka na stanje pre Hatamija ne može biti bez teških sukoba u društvu, ne vidi se način kako da se promene izvedu dok je sva vlast koncentrisana u rukama Hamneija i Saveta čuvara. Na Zapadu se kao opcija Hamneiju pominje Rafsandžani, čovek svih režima i mnogih uverenja, lukavi pragmatik o čijem bogatstvu i materijalnoj obezbeđenosti njegovih potomaka po Iranu kruži bar onoliko viceva koliko i o inteligenciji aktuelnog predsednika.

KRUNJENJE PODRŠKE: Sedamdeset odsto populacije ispod trideset godina, koliko ih danas ima, za deset ili petnaest godina će zauzimati najveći broj važnih pozicija, ne samo u državnom aparatu već i u privredi, i to bi do promena verovatno dovelo prirodnim putem. Međutim, pitanje je da li će u mladom i gnevnom iranskom društvu biti strpljenja da se sačeka ta vrsta evolucije. Ništa manje pitanje nije ni da li su sadašnje vlasti, koje su i same sigurno svesne tih procesa, spremne da mirno sačekaju da se tako nešto desi, i šta će sve preduzeti da ih zaustave. Ipak, majka svih pitanja ostaje da li će spoljašnji faktori, oličeni pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama, dati vremena da se bilo šta od navedenog dogodi.

Situacija u Avganistanu i Iraku ide, na neki način, naruku iranskim vlastima. Svojim bahatim i nasilničkim ponašanjem Zapad, prvenstveno SAD, kruni i onako tanku podršku koju imaju u muslimanskom svetu. Izjave poput one da je okupacija Iraka trebalo da učini da ta zemlja postane rasadnik demokratije na Bliskom istoku, zvuče kao uvreda zdravog razuma. Rat u Iraku je delovao kao otrežnjujući šamar za onaj deo iranske omladine koja je u Americi videla bastion demokratije, kakvim se SAD predstavljaju u ostatku sveta, koristeći svoj kulturni i medijski uticaj.

S druge strane, Irak i Avganistan sve više liče na obruč koji se steže oko Irana. Teško je oteti se utisku da su pripreme za napad na iranska naftonosna polja uveliko počele, i da su deo tih priprema i događanja na njegovim zapadnim i istočnim granicama poslednjih meseci, kao što je teroristički napad u istočnoj provinciji Baludžistan, na granici sa Pakistanom, poznatoj po delovanju moćnih narko-kartela, i sukobi na granici sa iračkim delom Kurdistana. U takvom razvoju događaja, Sjedinjenim Američkim Državama sigurno i nije mnogo stalo da uoči bilo kakve promene koje se u Iranu dešavaju, ili da čekaju da se te promene dese prirodnim putem. Dok se priprema rat, koji izgleda neminovan kada se pomisli na rezerve nafte i gasa koje Iran poseduje, teško da Ameriku uopšte zanima to što je Iran zemlja sa bezbroj unutrašnjih problema, daleko od zapadnih shvatanja demokratije, ali i da je još dalje od bilo kakvog carstva zla kakvim se uporno predstavlja po zapadnim medijima, a mnogo bliže putu ka promenama nego većina trenutnih američkih saveznika na Bliskom i Srednjem istoku.

Dolazak i odlazak reformatora

Na izborima 1997. Mohamad Hatami je sigurno najviše glasova mladih i žena privukao obećanjima o društvenim i ekonomskim reformama, i tvrdnjom da „islam nije tako uzak kako neki pokušavaju da ga predstave“. Iako potpuni autsajder, nadmoćno je pobedio uz neverovatnu izlaznost birača od 80 odsto. Mada je broj Hatamijevih glasača poslao ozbiljnu opomenu (i na drugim predsedničkim izborima 2001. za njega je glasalo 78 odsto birača), vladajuća struktura se brzo pribrala od šoka.

Praktično sva izvršna vlast nalazi se u rukama vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija, koji je na tu funkciju došao posle smrti imama Homeinija, i Saveta čuvara koji ima 12 članova. Šest su klerici koje bira Hamnei, šest pravnici koje bira vrhovni sudija, koga postavlja takođe Hamnei. Savet može da stavi veto na svaki zakon koji donese parlament (maedžlis), a ima i zakonsku mogućnost da odbije prijavu svakog kandidata na izborima na osnovu procene da se njegovo ponašanje kosi sa islamskim normama ponašanja, što ostavlja neograničene mogućnosti tumačenja.

U izborima za parlament 2000. reformisti su osvojili većinu mesta i činilo se da je talas promena nezaustavljiv. Međutim, od 295 zakona donetih od strane reformista 2004, Savet čuvara je blokirao111. Na izborima za parlament 2004. Savet je od 8172 prijavljena, odbacio prijave 3617 kandidata, uglavnom reformista. Protesti unutar zemlje su bili uzaludni, pa je većina razočaranih glasača reformista bojkotovala te izbore i konzervativci su ponovo osvojili većinu u parlamentu. Usledilo je gašenje velikog broja reformskih časopisa, represija prema mnogim urednicima i novinarima.

U poslednjoj godini svog predsednikovanja Hatami je bio usamljen, praktično bez ikakve institucionalne podrške. Treći put se nije po zakonu ni mogao kandidovati, a veliki broj njegovih pristalica razočaran izneverenim nadama na te izbore nije ni izašao. To se jasno videlo po broju glasača, koji je od rekordnih 80 odsto iz 1997. godine, spao na 63 odsto 2005. U takvom odnosu snaga, na izborima je pobedio Ahmadinedžad, nošen populističkim obećanjima o pravednijoj raspodeli prihoda od nafte i gasa koji će smanjiti dubok socijalni jaz koji postoji u iranskom društvu. Ta obećanja su željno slušali mnogi lumenproleteri koji naseljavaju siromašna predgrađa, već zaplašeni rastućom brigom za golu egzistenciju. Uz podršku konzervativnih krugova i brižljivo negovan stil siromašnog komšije, uspeh je Ahmedinedžadu bio zagarantovan.