Falk Rihter je jedan od najzanimljivijih i najuspešnijih predstavnika političkog pozorišta na nemačkom govornom području. U isti mah je dramski pisac, režiser i prevodilac, koji postavlja svoje komade, ali i savremene komade drugih autora i opere. Iako ima samo 37 godina, iza njega je internacionalna karijera sa gotovo trideset inscenacija u najboljim evropskim pozorištima, od čega petnaestak praizvedbi sopstvenih komada. Komad Bog je DJ (1999) preveden je u međuvremenu na 18 jezika i izvodi se širom sveta. Između 2000. i 2004. godine Falk Rihter je za berlinsko pozorište Šaubine postavio ciklus predstava pod zajedničkim nazivom „Sistem“: polazeći od pitanja položaja čoveka u doba globalizacije, visoko razvijene tehnike i novih ratova, Rihter pokušava da pronikne u mehanizme sistema u kome živimo. Njegovi lajtmotivi su raspad ličnosti, gubitak sposobnosti osećanja, medijska produkcija lažne stvarnosti, primat privrede nad čovekom. Radikalnom društveno-kritičkom iskazu odgovara radikalna forma. Rihterova struktura jezika je iskidana i sugeriše nesigurne osnove ličnosti: njegove figure razmenjuju mucave, kratke rečenice ili apsurdne verbalne duele, monolozi su im dugački i haotični. Rihter pisac se poigrava različitim žanrovima unutar jednog komada, prepliće slojeve realnosti i fikcije, Rihter režiser transponuje ova višeznačja koristeći se videom i muzikom. Iako je u njegovom svetu sve nesigurno – spoljašnja stvarnost, unutrašnji doživljaj, drugi ljudi, čak i sopstveni pol – sumorna slika sveta obojena je ironijom i humorom.
Neposredan povod za razgovor, koji je vođen u bečkom Burgteatru, jeste Rihterova postavka Šekspirovog Julija Cezara u ovom pozorištu, kao i predstojeća premijera njegovog novog komada Vanredno stanje u berlinskom pozorištu Šaubine. Falk Rihter se raspituje o profilu časopisa „Vreme“, pažljivo sluša pitanja, govori odnegovanim severnonemačkim naglaskom, nije natmuren, simpatičan je, bez poze proslavljenog umetnika. Razgovaramo o aktuelnosti Šekspira, o njegovom putovanju na Kosovo, o savremenoj drami…
VREME: Donedavno ste režirali samo savremene drame. Pre tri godine ste na Salcburškim letnjim igrama prvi put postavili jednog klasika, Čehovljevog Galeba, pri čemu ste na osnovu novog prevoda „modernizovali“ i znatno skratili izvorni tekst. Da li osavremenjivanje klasičnog teksta nosi opasnost osiromašenja njegovog značenjskog spektra?
RIHTER: Takva opasnost postoji, međutim, ja ne pokušavam da potpuno promenim izvorno značenje, već da prenesem ona značenja koja su u krajnjoj liniji vanvremenska. U slučaju Julija Cezara ona su lako prepoznatljiva – reč je o političkom načinu delovanja muškaraca u borbi za vlast, o korupciji, o propagandi i demagogiji kao sredstvima da se utiče na narod, dakle o stvarima koje su očigledno iste za stari Rim, Šekspirovo doba i naše doba.
Koji lik iz Julija Cezara izdvajate kao posebno moderan?
Za mene su Kasije i Marko Antonije dve najzanimljivije figure, jer obojica rade iz pozadine, oni su ti koji formiraju javno mnjenje… I danas u savremenim zapadnim demokratijama imamo simpatičnog predsedničkog kandidata koji dobro izgleda na izbornim plakatima, dobar je govornik, može da utiče na mase, i imamo ljude iz pozadine koji mu sugerišu šta treba da radi, kako da što veštije i što brže dospe na vlast, gde su neprijatelji koje treba ukloniti… Dakle, imamo harizmatičnog vođu kao što je Brut, a u pozadini ljude poput Kasija koji radi za njega i umesto njega…
Vidite li u drami neki lik koji ima plemeniti karakter i unutrašnju veličinu?
Ne… Šekspir pokazuje da u borbi za vlast niko ne ostaje čist i nedužan. Čak i Brut, koji je najverovatnije najplemenitiji karakter od svih, čak je i on podložan zavođenju i korupciji, i njemu se u nekom trenutku dopadne pomisao da bi mogao zauzeti Cezarovo mesto…
Brut pred samim sobom pravda predstojeće ubistvo Cezara time da ovaj, doduše, još nije zloupotrebio moć, ali da postoje znaci da bi to mogao učiniti. Da li vas ovo odstranjivanje hipotetične opasnosti nasilnim putem podseća na savremenu doktrinu preventivnog rata?
Dok sam režirao komad, nastojao sam da u razgovoru sa glumcima za svaku rečenicu pronađem sponu sa savremenim trenutkom. Iskaz koji pominjete je ključno mesto. Danas čujemo kako treba napasti Iran pre nego što on razvije atomsko oružje, prethodno je trebalo napasti Irak pre nego što on napadne, Avganistan pre nego što se ponovi 9/11. Doktrina preventivnog rata je suštinski problematična… Šekspir pokazuje da Cezarovo ubistvo ne može da uspe jer zaverenici nemaju narod na svojoj strani, narod u Cezaru ne vidi tiranina, već pre očinsku figuru patrijarha. Zato je Brutu tako teško da pridobije narod i Marku Antoniju tako lako da izazove građanski rat. Osim toga, Brut možda ima idealističke razloge za ubistvo, danas bi se reklo – mi moramo ljudima da donesemo demokratiju, ali većina poput Kasija ima lične interese, hoće novac i položaj. Isti problem danas imaju Amerikanci u Iraku. Videli smo da nije uvek oficijelna verzija istinita, da su prisutni ekonomski interesi, da su ljudi na vlasti u Americi istovremeno i vlasnici kompanija koje eksploatišu naftu u Iraku…
U vašoj drami Sedam sekundi glavna figura je američki pilot koji baca bombe na Irak, a kod kuće ga čekaju žena koja veruje u boga i deca. U drami Electronic City imamo svet globalizovane i liberalizovane privrede… Kako vam polazi za rukom da pri transponovanju aktuelnih političkih sadržaja izbegnete plakativnost?
Hm… kako mi polazi za rukom? To mi liči na pitanje kako čovek uspeva da napiše dobar komad a ne loš… (smeh)
Da li na početku imate konkretan politički problem a potom tragate za figurama, ili obrnuto?
Dok sam pisao dramu Electronic City, znao sam već na početku da hoću da prikažem iskidanost i jurnjavu kao način života… Interesovao me je životni stil koji podrazumeva da je čovek stalno na putu, da ima sve manje vremena da razvije sopstvenu biografiju, da gubi sposobnost da gradi prave veze sa drugim ljudima… To sam povezao sa fenomenom da postoje prostori na svetu koji su potpuno isti, recimo aerodromi ili lanci hotela. Pitao sam se kakav je to bizaran način života kada čovek putuje iz jednog mesta u drugo, a pri tom uvek ostaje na istom mestu. Tako sam kreirao glavne figure, menadžera koji odseda u hotelima istog lanca i kasirku koja radi za lanac samoposluga, a sastaju se na aerodromima… Dakle, na početku imam osnovnu ideju, potom na nju nadograđujem različite slojeve, i tragam za odgovarajućom formom. Svaki komad imam u nekih dvanaest verzija, zato tako dugo radim na njima…
Koliko dugo?
Godišnje pišem jednu do dve drame, pri čemu u vreme pisanja spada i vreme za razmišljanje i istraživanje.
Rekla bih da to nije dugo, već se takav utisak dobija jer drugi autori – zbog pritiska tržišta – pišu po tri komada godišnje. Kvalitet takvih komada mi je sumnjiv…
Slažem se… Dva komada godišnje smatram normalnim, ali ima ljudi koji pišu po četiri-pet, to je gotovo kao pisanje serija, kao u slučaju Renea Poleša, čije se drame u poslednje vreme gotovo ne razlikuju. Na komadu Vanredno stanje, koji upravo režiram, radio sam oko dve godine.
Naziv Vanredno stanje asocira na istoimeno teorijsko delo italijanskog filozofa Đorđa Agambena, koji je u poslednje vreme u modi…
Da, Agamben je u modi, ali zato što je veoma dobar… (smeh) Vanredno stanje se u mojoj drami odnosi na međuljudske veze, ali i na državu. Interesovao me je način života zatvorene zajednice. U velikom, to je za mene celokupni Zapad ili Evropa, koji se ograđuju od drugih zemalja, a u mikrokosmosu su to zajednice koje imaju tačno normirane i strukturisane forme ponašanja, usled čega raste strah od toga šta se dešava spolja, izvan „zida“, a taj strah se postupno razvija u paranoidnu strukturu… Glavne figure su bračni par i šesnaestogodišnji sin. Mladić sedi u svojoj sobi za kompjuterom, roditelji ne razumeju šta on zapravo radi. Uskoro počinju da sumnjaju da je on taj koji noću putem manipulacije kompjutera izvodi neku vrstu anarhističke pobune, izaziva nešto što remeti sistem. Strah postoji ne samo od spoljašnjeg neprijatelja nego i od sopstvene dece… Deci je postojeći normirani život prazan i dosadan, oni bi radije da se sutra desi napad nego da nastave da žive na isti način.
Korak u prošlost… Zbog svoje drame Peace ste nakon bombardovanja bivše Jugoslavije putovali na Kosovo. Kako je došlo do toga, i da li je ono što ste tamo doživeli bilo u skladu sa vašim očekivanjima?
Pozorište Šaubine mi je prvi put naručio komad… U to vreme sam se zainteresovao za činjenicu da je Nemačka prvi put posle Drugog svetskog rata aktivno učestvovala u jednom ratu. Počeo sam da istražujem – sreo sam se sa predstavnicima vojske, sa psiholozima, sa novinarima koji su bili na Kosovu… Rešio sam da i sam otputujem na lice mesta. Odleteo sam sa grupom novinara vojnim avionom u Prištinu. Bilo mi je zanimljivo da vidim značajnu razliku koja je postojala između načina na koji je cela stvar predstavljena na nemačkoj televiziji i onoga što je bilo na mestu događaja… Imao sam osećaj da cela ta podela na good guys i bad guys nije održiva, video sam da je sukob između Srba i kosovskih Albanaca relativno komplikovan i zamršen, opredeljenje za jednu stranu učinilo mi se relativno proizvoljno… Bilo je teško razumeti šta se dešava, ne samo za mene već i za ljude koji tamo žive. I za njih je dolazak ljudi na tenkovima iz 50 različitih zemalja sveta bio previše…
Medijsko falsifikovanje stvarnosti takođe je glavna tema vašeg komada Hotel Palestina…
Na Kosovu sam osetio kako propagandna mašina funkcioniše u demokratiji, gde bi štampa trebalo da bude nezavisna, i to je tema koja se još uvek provlači kroz moj rad. Novinari koje sam sreo na Kosovu često su mi pričali o tome da bi zapravo rado pokušali da prikažu kompleksnost celine, ali da to nije predviđeno. Nemačka je bila na strani NATO-a, pa je i većina novina o tome odgovarajuće izveštavala… Dok sam bio tamo, desilo se da su dve srpske devojke ubijene na ulici jer su govorile srpski. Ta dimenzija na Zapadu naravno nije prikazivana. Prikazivane su samo određene slike, kosovske Albanke sa maramama i malom decom u naručju, biblijske slike proteranog naroda… Neki novinari su bili frustrirani jer su im naručivane određene priče, pa su onda putovali da bi ih tražili… U komadu Peace imam jednu komedijantsku scenu u kojoj novinar stiže na lice mesta da intervjuiše porodicu kojoj je izgorela kuća, a nalazi tamo ljude koji prave roštilj i izgledaju srećni, i pita se o čemu da piše kad oni nisu traumatizovani.
