Indira Radić,
folk pevačica, „školu nije mnogo volela, ali je bila odličan đak, „a počela je da radi čim je završila medicinsku školu“:
„Moje prvo i jedino radno mesto u struci bilo je u Zagrebu, u Kliničkom centru ‘Dr Mladen Stojanović’, koji se danas zove ‘Sestre milosnice’. Pošto sam već tada maštala o tome da postanem pevačica, često sam pevala pacijentima. Zbog toga su me svi mnogo voleli.“
(„Blic žena“)
Nemanja Nenadić,
iz organizacije Transparentnost Srbija, zamoljen da komentariše eventualnu „vezu“ između potpredsednika Vlade Đelića i ministarke za dijasporu Milice Čubrilo, smatra da ne postoji sukob interesa ukoliko je neki funkcioner Vlade u vezi sa funkcionerom suprotnog pola:
„Mislim da to nije regulisano nikakvim odredbama, nema tu ničeg. Ako dvoje, muško i žensko, sede u istoj vladi, ne vidim da tu može da postoji sukob interesa.“
(„Kurir“)
Raka Marić,
otkriva razloge zbog kojih frontmen Rolingstonsa u Beogradu nije bio druželjubiv:
„Mislim da je ona (N.N. devojka) bila isključivi razlog što se Mik nije više družio sa ostalima, pa je odatle verovatno i krenula priča da mu je pozlilo. Jeste, al’ od seksa!“
(„Press“)
Velimir Ilić,
ministar za infrastrukturu, kaže da je službeni auto koji je dobio na korišćenje „neviđen krš“, pa za službene puteve najčešće koristi svoje privatno vozilo:
„Dobio sam neku krntiju od ‘audija’, koji je, kako mi se čini, star koliko i ja! Potpuno je nesiguran i opasan za vožnju! Plašim se kad krenem da li ću živ stići tamo gde sam naumio. Neviđen krš i groblje. A pravo da vam kažem, razmišljam da vratim taj ‘audi’! Šta će mi kad s njim ne smem nigde da krenem po kiši ili ledu?! Zato sve više koristim privatno vozilo i uglavnom vozim sam. Pazite, ja to mogu da priuštim, meni nije problem, ali šta da rade oni ministri koji nemaju dobar auto, koji nemaju para koliko i ja?!“
(„Press“)
Ljubiša J.,
stariji čuvar u Centralnom zatvoru u Beogradu, u „ekskluzivnoj ispovesti govori o poznatim ličnostima“ koje je dobro upoznao na radnom mestu:
„Stražari često imaju običaj da kažu: ‘Kamo lepe sreće da su svi kao Legija, Zvezdan, Bujošević i ovi drugi…’, jer sa njima nikad nije bilo nikakvih problema. Pazite, ja kriminalce ne volim, oni rade prljave poslove, ne podržavam ništa od toga što su oni radili i odrađivali. Ali, što se tiče korektnosti, oni nikada neće da vam naprave probleme kao oni mali sitni klošari.“
(„Press“)
Jelena Karleuša,
pevačica, u anketi posvećenoj sujeverju na estradi, kaže:
„Ljudi mogu da usmeravaju energiju, pa se trudim da prema svima budem pozitivna, jer mislim da se dobrom čoveku dobro i vraća. Uverila sam se i da se ljudima koji su prema meni usmeravali negativnu energiju ona vratila kao bumerang, pa im se brzo desilo ono što su meni želeli: ili su poginuli, ili oboleli od teške bolesti, ili su finansijski propali.“
Vanja Bulić, novinar, publicista:
„Kada smo moja supruga Slađana i ja rešili da proširimo porodicu, dogovorili smo se da svake četiri godine dobijemo po jedno dete. Međutim, Dušan je imao četiri godine kada je Slađana posle četvrtog meseca trudnoće izgubila bebu. Blizance Ivana i Ognjena dobili smo četiri godine kasnije, na isti dan kada je Slađana pobacila. Ne verujem u svemoguće sile, ali možda sve to nije slučajno. Ako je neko zaslužan za to, hvala mu.“
Isidora Bjelica, književnica:
„Svaka žena trebalo bi da odlazi kod astrologa kao što posećuje ginekologa. Ružica me uvek savetuje koji su mi periodi u godini dobri za putovanja, posao ili neke druge stvari. Koliko je dobra u svom poslu dokazala mi je pre dve godine kada je pogodila da će se ugasiti BK televizija kada za to verovatno ni Mlađan Dinkić nije znao.“
Jellena, pevačica:
„Dok igram tenis nosim duple čarape, što sam videla od svetskih tenisera, koji to isto rade uz obrazloženje da je tako udobnost mnogo veća.“
Željko Joksimović, pevač:
„Kuckam u drvo kada za to osetim potrebu, ali je u mom slučaju to više mali lični ritual, nego što zaista mislim da bih tim činom poboljšao neku situaciju ili oterao crne misli. Kad vidim crnu mačku da pretrči ulicu dok vozim automobil, potrudim se da promenim pravac kretanja automobila ukoliko je to moguće. U suprotnom, sigurno se ne zaustavljam. Dakle, nije to klasično sujeverje, nego postupak koji je po difoltu usađen u naše glave.“
(„Story“)
Jelica Stefanović, glumica,
„Često mi se dešava da u mnoštvu knjiga ne mogu da pronađem onu koju bih tada čitala. Zato mi prijatelji kažu da napravim popis, jer ću tako uvek znati gde se šta nalazi. Desilo mi se da kupim dela koja već imam, a sve zbog toga što ne mogu da ih nađem. Kad sam se poslednji put selila, sve vreme sam u rukama nosila Antologiju srpskog pesništva pošto mi je to najdraža zbirka, da je ne bih zagubila.
To je jedan od prvih antikviteta koje smo uneli u naš dom. Da ostanem bez njega bila bih veoma nesrećna. Iako se ne vezujem za nameštaj, ne mogu da zamislim svoj životni prostor bez tog ogledala. Isto takvo poseduje i Skupština grada, kao i još nekoliko porodica u Beogradu. Preko puta njega su moje najdraže lutke – Mileva i Albert Ajnštajn, koje sam kupila na Kalenić pijaci. Pošto je Albert bio veoma nestašan i ponekad grub prema svojoj ženi, uvek ih nameštam tako da je on grli.“
(„Story“)
Marinko Madžgalj,
glumac i pevač grupe Flamingosi, o svojoj prednosti u odnosu na ostale predstavnike jačeg pola:
„Ne vozim kola.“
(„Story“)
Dijana Janković,
novopečena supruga fudbalera Boška Jankovića, o planovima za proširenje porodice:
„Oboje želimo decu, ali prvo bi trebalo da se adaptiramo na novu sredinu. I suprug i ja želimo sinove, ali ćemo baš zbog tih želja najverovatnije dobiti ćerke.“
(„Story“)
Dragan Brajović Braja,
kompozitor i tekstopisac, govori o svojoj supruzi i studentskim danima:
„Gordana je studirala Pravni fakultet u čijem sam klubu sedeo u pauzama između vežbi iz Mašinogradnje koje mi je predavao Nebojša Čović. Problem Mašinskog fakulteta bio je to što njegove studentkinje nisu odgovarale estetskim zahtevima simpatičnog i avangardnog mašinca kakav sam ja bio. Iz našeg kluba u kojem se igrao preferans i gde je dijapazon akcenta bio ravan onom u kasarni, što je osvežavalo moje vojničke uspomene, morao sam svakodnevno onako rezigniran da odlazim na kafu na Pravni fakultet. Bio sam četvrta, a Goca druga godina studija kada se desilo sudbonosno upoznavanje na njenom fakultetu.“
(„Story“)
Vladan Marinković,
predsednik Opštine Leskovac, kaže da je pre osam meseci potpisao nalog za kupovinu 20 digitalnih foto aparata za potrebe komunalnih inspektora. Zašto je to uradio:
„Na taj korak sam se odlučio jer su se inspektori žalili da ne smeju da pišu prekršajne prijave pošto među onima koji bacaju smeće na nedozvoljena mesta ima mnogo i poznatih ličnosti. Ja sam rekao: ‘Ako vi ne smete da im pišete prijave, evo, slikajte ih, donesite meni fotografije i ja ću da im napišem prijave.’“
(B92)
Branislav Anđelković,
dobrovoljni davalac krvi, objašnjava zašto to radi:
„Imam decu, imaju supruge, treba da se porode, deca imaju vozila, život je malo nezgodan, ljudi stalno stradaju.“
(B92)
Rusmira Skarlonjić–Babić,
ezoterista, savetuje građane Sarajeva i ostale:
„Kada neko želi da reši svoje novčane, poslovne ili ljubavne probleme, da završi gradnju kuće, položi ispit ili ozdravi, mora u Sarajevu da prođe kroz određena verska mesta sve tri konfesije koje žive na prostorima u BiH. Ova mesta su tako raspoređena po gradu da zapravo sačinjavaju jedan krug. Osim toga, prilikom ovog rituala, poželjno je odvojiti i određenu sumu novca, podeliti ga na tri dela, a zatim po trećinu nameniti svakom verskom objektu. Na turbetu je potrebno ostaviti novac i izgovoriti molitvu, a nakon nje i sledeću rečenicu: ‘Radim ovaj sarajevski sveti krug jer želim da mi dragi Bog pomogne da mi krene nabolje u životu.’ Mnogi koji su po mojim instrukcijama izvodili ovaj ‘Sveti krug’ posle toga osećali su se rasterećeno.“
(„Zona“)
