Slobodan Ćustić,
popularni glumac, ima mišljenje o svemu, pa na pitanje da li bi voleo da bude ministar kulture, kao njegov kolega Voja Brajović, kaže:
„Ne, bio bih ministar policije. Osim kriminalaca, hapsio bih sve veleizdajnike, dakle one koji se otvoreno zalažu za nezavisnost Kosova, a takvih ima i u Skupštini.“
Šta očekuje od novog ministra kulture:
„Očekujem da okrene svet naopačke! On je pravi naslednik Branislava Lečića.“
Kako to da u politici ima mnogo više glumaca nego reditelja:
„Na višim mestima u politici nalaze se reditelji iz te oblasti, tako da bi profesionalci tu bili onemogućeni da obavljaju svoj posao. A glumci uvek dobro dođu da odigraju, recimo – ministra kulture.“
Da li će Srbija „sačuvati Kosovo“:
„Onog časa kad predsednik, premijer i ministar odbrane kažu celom svetu da će se KiM braniti svim raspoloživim legalnim sredstvima, tada možemo očekivati da ono neće biti izgubljeno. Ali, mislim da je sledeća Vojvodina, pa Sandžak. Čak i pojedini Srbi u vojvođanskoj vlasti rade protiv Srbije, a jedan srpski glas protiv Srbije uvek vredi kao 1000 nesrpskih glasova!“
(„Kurir“)
Dara Bubamara,
folk pevačica, odlučila je da počasti sebe novim „mercedesom SL 500 AMG“:
„Za to što imam novi ‘mercedes’ mogu da zahvalim samo mojoj publici, jer su oni kupovali moj CD i dolazili na moje nastupe. Učinili su me presrećnom!“
(„Kurir“)
Filaret,
vladika mileševski, komentariše policijske zabrane ulaska na teritoriju Crne Gore, „pošto se njegovo ime našlo na spisku pomagača haškim beguncima“:
„Pod moralnom i krivičnom odgovornošću, izjavljujem da nemam nikakve veze niti kontakte s haškim beguncima Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, niti sa njihovim porodicama. Ne znam gde su, niti im pomažem. Jedino od okrivljenih ponekad pomognem porodicama Vojislava Šešelja i Momčila Krajišnika. Ako je greh biti humanista i hrišćanin, neka kažu.
Kad bi mi se ukazala prilika da im pomognem – sigurno bih to učinio. I kad me neko pita znam li gde su Karadžić i Mladić, odgovorim da znam i kažem – u mom srcu su, ovde ručaju i večeraju.“
Šta vladika misli, gde se kriju pomenuti optuženici:
„Radovan Karadžić je u Iraku i uživa u blagostanju i demokratiji koja je zatekla taj narod. Mislim da se Ratko Mladić nalazi negde kod Bin Ladena, da tamo održava kondiciju, da bi, ako bog da, branio Kosovo. Kad uhapse Bin Ladena, uhapsiće i Ratka Mladića.“
(„Većernje novosti“)
Sanja Marinković,
TV voditeljka:
„Roman Ovo je moj život Kolina Farela pročitala sam u dahu, na plaži ispod suncobrana na Tajlandu. To je fenomenalna priča o televizijskom producentu koji sticajem okolnosti doživljava svetsku slavu, kao navodno najbliži prijatelj čuvenog britanskog glumca. Roman ima neočekivan kraj, a u njemu se mogu prepoznati svi oni koji žive lažne živote i preko noći postaju popularni. Javnost se divi njihovom uspehu, a oni uživaju u zaslugama iako su svesni da lažu i sebe, i druge. Jedan od najlepših romana zbog kojih se sećam svojih letnjih ljubavnih avantura je Hepiend Mirjane Bobić-Mojsilović, a trenutno čitam Pariski poljubac Jasmine Mihajlović, koji mi svakog jutra izmami osmeh na lice.“
Ana Sofrenović,
glumica:
„Za mene je idealna letnja knjiga Galeb Džonatan Livingston Ričarda Baha, jer me je u najlepšem smislu obeležila za ceo život.“
Miodrag Tabački,
scenograf:
„Kad odem negde na letovanje, ne čitam ništa osim novina i časopisa. Ako i ponesem neku knjigu, vratim je neotvorenu. Čudim se ljudima koji nasred plaže paradiraju sa Džojsovim Uliksom.“
(„Gloria“)
Slavimir Stojanović,
slavni dizajner, odgovara iz kakvih šolja pije kafu:
„Moraju da budu krem boje, valjkastog oblika i da je ivica što vertikalnija, po mogućstvu da izgleda kao odsečeni oluk. Kafa iz takvih šolja mi pričinjava specifičan užitak.“
(„Gloria“)
Savo Milošević,
fudbaler, priča o omiljenoj hrani:
„Jeo sam pečenje na mnogo mesta, ali je najukusnije ono koje pravi moj otac u Janji, mestu blizu Bjeljine, gde sam rođen. Tata izabere kvalitetno prase, sredi ga i odnese kod gazda Mileta da ga ispeče. Pečenje jedem vruće ili hladno, toplo izbegavam. Najviše volim rebarca s kožicom koja krca pod zubima. Kad sam kod kuće, jedem ga prstima, najslađe je, a mast može da mi curi niz bradu, bez bojazni da je naš četranestomesečni sin Boris probao pečenje. Sviđa mu se, Vesna mu je dala malo da proba, ali je tražio još kad je provalio kakvog je ukusa. Biće na tatu, makar kad je prasetina u pitanju.“
(„Gloria“)
Vlado Georgiev,
muzičar, „tridesetjednogodišnji avanturista, koji svoje najtananije emocije nije nikome poklonio“, na pitanje da li ima devojku, kaže:
„Vrlo čudna situacija. Nazvati nekoga devojkom veoma je ozbiljno, a ja sam veoma neozbiljan i to otvoreno piznajem. Drago mi je ukoliko se osoba koja je trenutno sa mnom oseća kao moja devojka, ali ja je tako ne bih nazvao.“
(„Story“)
Jelena Jakovljević,
manekenka na radu u Dubaiju, „u emotivnoj vezi sa arapskim bogatašem“, najavljuje venčanje u proleće:
„Verujem da ćemo se venčati na proleće u Engleskoj gde imamo mali zamak i farmu konja. Farma je velika, prostire se na nekoliko hektara poljane i šume, u jednom delu su štale, a kuća u kojoj boravimo okružena je gustim zelenilom. Nalazi se blizu Londona, tako da uvek mogu da skoknem do radnji ako mi nešto zatreba, kao i do bioskopa, pozorišta, restorana. Najviše vremena provodim u gradu, a Said na farmi. Često Saidu govorim u šali da sam se ceo život borila da sa sela dođem u grad, a njemu ako godi priroda, samo neka uživa…“
(„Story“)
Verica Rakočević,
„renomirana modna kreatorka, ne gubi nadu da će pronaći partnera sa kojim će uživati do kraja života:
„Ne treba mi bogataš koji ima sto miliona da bi mi obezbedio egzistenciju. Recimo u Velnes centru mi je prišao pedesetpetogodišnji gospodin i brisao znoj sa lica majicom ne bi li me fascinirao svojim pločicama na stomaku. Rekao mi je da ima avione i kamione i da zarađuje sto hiljada evra mesečno. Taj muškarac razmišlja na pogrešan način, kada može tako da se obraća ženi.“
O sebi:
„Ponosna sam što sam u svakom trenutku bila vlasnik svog života. Čestita sam žena, odan prijatelj, dobra majka, kreator koji crta srcem i Srpkinja koja voli svoju zemlju.“
(„Story“)
Vuk Kostić,
glumac, služi vojsku:
„Tradicija lova se dugo neguje u mojoj porodici. Moji pradedovi su bili lovci. Prigovor savesti nikako nije bio moj izbor. Mislim da bi u mom slučaju bilo nemoralno, jednostavno ne bi bilo u mom fazonu. Naravno, nemam ništa protiv takvog izbora ukoliko neko ne voli oružje, ne poznaje, ne želi da upozna… Ja nisam iz te priče. Mada moram da budem iskren do kraja i da prznam da meni lično tu nešto ne štima: civilno služenje vojske. To je nekako paradoks, to civilno i vojska u jednoj sentenci. Vojska je vojska, obeležavaju je opasač, čizme i oružje, a civilno je nešto sasvim drugo. Sličan, do kraja neobjašnjiv izraz postoji i u lovačkom žargonu – metak milosrđa. To je prilično nemoguće, ranjenu životinju ćete ipak ustreliti tim metkom.“
Kako to sve izgleda:
„Oduvek sam brinuo o svojoj kondiciji, prilično sam dobro fizički spreman, mogu da uradim milion zgibova i sklekova. Da bi sve bilo uzbudljiviije, i vežbe tokom obuke doživljavao sam kao takmičenje. Malo odmeravanje snaga… Tako sam jedno veče spočitao starijem vodniku Spasiću da mogu bar jedan zgib ili sklek više od njega. Čovek je spreman kao zver. Usred spavaonice, između kreveta, uradio je salto unazad iz mesta, držeći u jednoj ruci priručnik za starešine, a u drugoj mobilni telefon. Ostao sam bez teksta. Naravno, poziv za takmičenje važi i dalje.“
(„Odbrana“)
Katarina Radivojević,
glumica, o svom odrastanju i teškim poslovima kod dede na selu:
„Ustajali smo u pet ujutru i išli na kopanje, a drugo nas je čekalo kada zađe sunce. Tada sam pomislila: E Katarina, moraćeš nešto da napraviš od svog života.“
(„Story“)
