Tibet u staklu

Tibetanska knjiga mrtvih je priručnik za umiranje. Prema budističkom verovanju o reinkarnaciji, duša umrlog posle smrti četrdeset devet dana luta u međuprostoru koji se naziva Bardo ravan dok se ne useli u neku matericu i ponovo rodi. Na tom putu može se zalutati, pa zato budistički sveštenik čita ovaj sveti, ali krajnje utilitaran tekst umrlom na uvo, ne dodirujući ga. Tibetansku knjigu mrtvih Zapad je upoznao tek 1927. u prevodu dr Evansa Venca i sa psihološkim komentarom Karla Gustava Junga. Obojica su pokušali da racionalizuju ovaj neobičan tekst i tako ga približe nepripremljenom zapadnom umu.

Ferko prilazi Knjizi mrtvih s druge strane. On, iako Zapadnjak, pruža nam uvid u ovaj tekst iznutra, kao podsvesni komentar, intuitivno objašnjenje ili unutrašnju vizualnu predstavu, koristeći se jezikom koji Zapad tvrdi da razume, a to je umetnost. Ferko se ne služi zapadnjačkom ikonografijom smrti, njegovi vizuali nemaju prizvuk dans-makabra ili sličnih mogućih interpretacija ovako teške teme. On koristi skulpturu od stakla, složenu za rad i retko korišćenu vajarsku disciplinu. Kako sam kaže, vajarska dela postoje u tri dimenzije, a providnost bi bila četvrta dimenzija. Nije slučajno što on ovu odliku stakla kao materijala koristi za vizualizovanje duhovnih aspekata, za prikazivanje onih stvari koje je teško prikazati i koje se ne mogu prikazati materijalima koji simbolišu materijalno postojanje – neprovidnim kamenom ili metalom.

Pre ovog projekta posvećenog velikoj istočnoj religiji, Ferko je realizovao veliki ciklus posvećen trima nama bližim religijama: hebrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj, pod nazivom „Tako su govorili proroci“. Ta izložba je obišla tri kontinenta: Evropu, Aziju i Severnu Ameriku, i imala odličan prijem kod sve tri religije. Hinduisti su je dobro primili u Izraelu, Muslimani u Turskoj i Egiptu, a Hrišćani u Slovačkoj, Francuskoj, Holandiji, Austriji i Sjedinjenim Američkim Državama. Imamo čast da ova izložba posvećena budizmu svoju premijeru, zahvaljujući Ljubomirovoj nostalgiji za studentskim danima, bude premijerno prikazana u Beogradu pre svog predstojećeg putovanja oko sveta. Nadamo se da će doći i do Tibeta, uprkos velikim mukama koje prate prenos ovako osetljivih eksponata.

Ljubomir je studirao vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, kod profesora Miodraga Živkovića, a pretpostavljam da je i predmet Pismo uticao na njega, jer je odlučio da skulpturi, koja je po svojoj prirodi trodimenzionalna, suprotstavi izrazitu dvodimenzionalnost pisanih tekstova. Pošto smo zajedno studirali, imao sam sreću da ga upoznam još u tom najranijem periodu kad nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja da će staklo postati njegova strast i profesionalno opredeljenje. Danas je Ljubomir Ferko jedno od nekoliko najvažnijih svetskih imena koja se bave ovom oblašću. Nadam se da ćemo iskoristiti priliku koja nam se pruža. Na fakultetu Primenjenih umetnosti jedan odsek nekada se zvao Keramika i staklo, a sada se zove samo Keramika – nestankom reči „staklo“ ugasila se čitava oblast. Hoće li ova izložba ponovo zainteresovati mlade vajare i keramičare za ovu disciplinu koja se više ne neguje kod nas? Pozivam sve koje eterični objekti na ovoj izložbi fasciniraju da iskoriste prisutnost i dobro znanje srpskog jezika Ljubomira Ferka i pokušaju da iz njega izvuku što više tajni zanata. Tibetanska knjiga mrtvih bila je tokom istorije tajno učenje i njeni tekstovi dugo su bili sakriveni u stenama Tibeta. Ferko je tekstove Knjige mrtvih sakrio u male providne stene, tako da se mogu pročitati, a zajedno sa tom stenom postaju sami sebi spomenik.