Neko je još davno primetio da je Francuska zemlja sa tri godišnja doba – leto, zima i – štrajkovi. Žestoki ulični protesti ili štrajkovi, na čijem su se žaru opekli mnogi predsednici i još više premijera, po pravilu padaju u proleće ili u jesen. Ovog proleća Francuzi su bili zaokupljeni predsedničkim izborima. Dođe jesen, dođoše i štrajkovi čiji su silina i povod iznendili samo one kojima je Francuska jedna velika terra incognita. Paraliza Francuske koju su ovoga puta priredili radnici javnog saobraćaja, a kojima su se za svoj račun pridružili studenti, nastavnici i državni službenici raznih fela, te prodavci novina i cigareta (protestujući zbog restriktivnijeg zakona o zabarni pušenja na javnom mestu), zaposleni u pariskoj Operi, ribari, poštari, pekari, pa čak i meteorolozi, isprva je zaličila na deja vu.
U zemlji gde je predsednik najmoćnija figura, a parlament relativno slab, ustalio se običaj da se debata o reformama sa novinskih stubaca i televizijskih ekrana lako preseli na ulice. Štrajkovi moćnih francuskih sindikata i strukovnih udruženja toliko su česti da se odvijaju po već dobro uhodanoj proceduri: vlada zatraži hitnu reformu i pripremi odgovarajuću politiku. Oni koje reforme najviše pogađaju obustave rad i parališu sve oblasti na koje imaju uticaja. Vlada tu i tamo pošalje interventne jedinice, ali ubrzo povuče predlog i skloni ga u fioku da sačeka neka bolja vremena. Između sebe i gnevne mase predsednik obično kao živi zid isturi premijera da pokupi krhkotine koje za sobom ostave štrajkači i izgrednici i Francuska nastavi da živi i radi po starom.
Iz jedne takve fioke francuski predsednik Nikola Sarkozi izvukao je meru koju je pre 12 godina pohranio njegov prethodnik Žak Širak. Predsednik Širak nameravao je te 1995. godine (slučajno baš u novembru), u prvim mesecima svog prvog mandata, da izmeni „specijalni režim“ po kome su se penzionisali službenici u javnom sektoru. Pogođenim su se posebno osetili zaposleni u javnom saobraćaju. Više od dva miliona radnika paralisalo je Francusku nekoliko nedelja. Tadašnji premijer Alen Žipe isprva je zauzeo čvrst i preteći stav, ali je predlog reforme povučen. Slično poniženje doživeo je i poslednji premijer u vreme Širakovog mandata Dominik de Vilpen, koji je morao da se povuče pred naletom protesta mladih koji su se digli na noge da bi sprečili izmene zakona o radu.
Sarkozi se obrušio na privilegiju koju uživa pola miliona radnika zaposlenih u javnom saobraćaju, pre svih mašinovođe i radnici toplana, koji po sadašnjem zakonu mogu da se penzionišu sa 37,5 godina radnog staža. To mnogima od njih omogućava da se penzionišu sa 55 ili čak 50 godina, i time se upišu u sve veću armiju francuskih penzionera. Sindikati su se za ovu privilegiju izborili pre više od 50 godina, kada su se ova zanimanja smatrala posebno opasnim i napornim, kada je ugalj bio osnovna pokretačka snaga. Sarkozi želi da im produži radni vek za dve i po godine, kako bi trajao standardnih 40, jer „specijalni režim“ državu godišnje košta najmanje pet milijardi dolara. Posredi je, međutim, nešto mnogo krupnije – obračun između vlade i poslednjeg bastiona levice – francuskih sindikata od kojih su najratoborniji bliski francuskim komunistima. A obračun sa sindikalcima zapravo je bitka za budućnost i prosperitet zemlje.
Sarkozi ovu meru vidi kao prvu u nizu reformskih koraka (planira da radni vek državnim službenicima produži na 42 godine) i svojim protivnicima poručuje da će istrajati. „Neću se predati“, odbrusio je prilikom posete železničkom depou Sen Deni jednom radniku koji mu je pretio uličnim protestima. „Ove ucene kod mene ne pale. Istrajaću do kraja, makar me to koštalo popularnosti.“
Zbog toga su mnogi francuski mediji (kao i oni sa druge strane Lamanša) pohitali da objave da je za Sarkozija kucnuo „tačerovski čas“, prisećajući se kako je britanska „čelična ledi“ bacila na kolena sindikate. Sarkozijevi saradnici alergični su na ovo poređenje i uveravaju sagovornike da vlada neće pribegavati nikakvim brutalnim merama.
No, za razliku od prethodnih pokušaja reformi penzionog sistema i uvođenja drugih mera koje bi rasteretile državnu kasu s jedne strane i podigle produktivnost s druge, Sarkozi i članovi vlade drže vrata široko otvorena za predstavnike sindikata. Predsednik je lidere sindikalnih udruženja, za razliku od svojih prethodnika, ugostio u Jelisejskoj palati (iz koje se nedavno preselila doskorašnja Sarkozijeva supruga Sesilija), a častio ih je i bogatim ručkom u jednom ekskluzivnom francuskom restoranu. Predsednik, koga zbog neumorne energije u Francuskoj često porede sa onim zekom koji je zaštitni znak jedne svetske fabrike baterija, mirniji je nego obično i čuva se otrovnih reči dok štrajkovi traju. I Širak, kao i njegovi premijeri Žipe i De Vilpen, svojevremeno su dolivali ulje na vatru arogancijom i bahatošću kada su se štrajkači isprečili između vlade i reformi. Sarkoziju ovo nisu prvi neredi otkako se visoko lansirao u politiku (bio je, na primer, ministar policije tokom velikih nereda u predgrađima velikih francuskih gradova), ali jesu od kada je na čelu države, pa se smatraju njegovim prvim i možda najozbiljnijim izazovom. Britkost i bahatost ni njemu nisu strani, ali se Sarkozi čuva da ne ponovi grešku vređajući protivnike, kao kada je onomad izgrednike iz predgrađa nazvao „šljamom“.
Još važnija razlika od novembra 1995. leži u činjenici da je Sarkozi pre šest meseci od svojih sunarodnika dobio jasan mandat da sprovede toliko potrebne reforme i omogući Francuskoj, inače šestoj ekonomskoj sili na svetu, da se uspešnije nosi sa izazovima globalizacije. Francuzi, tradicionalno blagonakloni i trpeljivi prema izlivima besa sindikalaca, sada su jasno na strani svog predsednika. Iz ankete u anketu istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Sarkozi ima podršku da istraje u reformama, iako mu se popularnost u poslednjim mesecima okrnjila.
Nevolja sa kojom se danas nevoljno suočava većina Francuza leži u tome da je u globalizovanom svetu „francuski način života“ neotuđiv element nacionalnog identiteta, koji je brižljivo građen i negovan još od kraja Drugog svetskog rata i koji je širom Evrope izazivao zavist, a sada je postao preskup za državu. U državi ima pošta na svakih 3500 stanovnika, ili dvostruko više nego u Nemačkoj. Francuska Centralna banka zapošljava blizu 14.000 ljudi, iako je zemlja u Monetarnoj uniji, dok njen pandan u Engleskoj ima manje od 2000 zaposlenih, iako se Velika Britanija još drži svoje funte. Neki kolektivni ugovori sadrže i po više stotina stranica. Za frizere to štivo čini blizu 150 stranica, pekari imaju čitav ep od blizu 500 stranica, dok se propisi o radu protežu na bezmalo 3000 stranica, što usložnjava birokratiju. Državna administracija koja uživa velike privilegije broji preko pet miliona ljudi, dok nezaposlenost, koja najviše pogađa mlade, i dalje prelazi osam odsto.
Ovog novembra, međutim, građani ne žele reprizu iz 1995.
Duška Anastasijević
