(Slika – San Su Ći, Mjanmar)
Na marginama svetske politike tokom 2007. godine bilo je više ličnosti koje su, neke samo na trenutak, a neke i znatno trajnije zaokupljale planetarnu pažnju. Već i po tome moglo bi se zaključiti da njihovo vreme dolazi i možda će već u 2008. biti i među izabranicima „Vremena“.
Najveće šanse za iskorak u tom pravcu, kako sada stvari stoje, ima Barak Obama, aktuelni guverner američke države Ilinois. Obama, 46-godišnji Afroamerikanac (čiji je otac Kenijac, a majka beloputa Amerikanka), iz dana u dan stiče sve veće izglede da dobije nominaciju Demokratske stranke za predsedničke izbore u Americi koji će se održati početkom novembra 2008. godine. Iako bez državničkog iskustva, jer je „samo“ guverner i senator u Kongresu, Obama izuzetno dobro pliva u vodama visoke politike. Jedan od predizbornih slogana na Obaminom blogu glasi „Hajde da promenimo svet“; ukoliko dobije nominaciju za predsedničke izbore, pa onda i pobedi, ulazak Afroamerikanca u Belu kuću simbolično će označiti duboku promenu u (američkom) svetu i svesti američkih građana (trenutno, Barak Obama je tek peti Afroamerikanac u američkoj istoriji koji je postao senator).
Sličnu duboku promenu označila bi i nominacija, odnosno predsednički mandat Obamine najistaknutije konkurentkinje u Demokratskoj stranci, Hilari Rodnam Klinton, jer bi i taj izbor bio istorijski za Ameriku koja na najodgovornijoj funkciji u državi nikada nije imala ženu.
To iskustvo ima, na primer, Pakistan. Pre dve decenije Benazir Buto, kćer pogubljenog državnika Alija Buta, bila je prvi put premijer Pakistana. Nakon godina provedenih u egzilu ona se ove jeseni vratila u Islamabad, preživela teroristički napad na kolonu vozila u kojoj je bila i, već početkom januara, učestvovaće na parlamentarnim izborima sa nadom da ponovo sedne u premijersku stolicu.
U septembru ove godine ponovo je, zakratko, zablistala i zvezda najistaknutijeg opozicionara vojnog režima u Mjanmaru, San Su Ći. Dok su budistički monasi danima demonstrirali ulicama mjanmarskog glavnog grada Janguna, takođe protestujući protiv generalske čizme koja godinama drži zemlju u izolaciji, ona je uspela da se pojavi na kapiji kuće u kojoj boravi kao pritvorenik. Iako su međunarodni posrednici ishodovali njen susret sa vojnim vrhom, u dalekoj zemlji na jugoistoku Azije nije se ništa promenilo: gnerali su i dalje na vlasi, San Su Ći u kućnom pritovoru, a monasi (koji nisu ubijeni u krvavom gušenju njihove pobune) ne izlaze iz svojih manastira.