Prijatelj po muci

Na svetskoj političkoj sceni preostalo je malo političkih dinosaurusa, državnika koji su obeležili epohu u kojoj su živeli. Ostareli i bolesni Fidel Kastro je senka nekadašnjeg ratnika protiv kapitalizma i imperijalizma, čiji se san ruši pred njegovim očima, Mugabeov Zimbabve je potonuo u haos i bedu, a on sam je odavno izgubio kontakt sa stvarnošću. Poslednji velikan iz te ere koji još stoji na nogama jeste čovek kome su, kada je davne 1969. kao dvadesetsedmogodišnjak izveo državni udar, predviđali da će se na vlasti zadržati tek nekoliko meseci. Gotovo četiri decenije kasnije, posle višegodišnje izolacije zbog optužbi za terorizam i spektakularnog preokreta koji je usledio u njegovoj međunarodnoj politici, Moamer el Gadafi ne samo što stoji na nogama već njegova pozicija izgleda jača nego ikada ranije.

Osamdesetih godina prošlog veka pokojni američki predsednik Ronald Regan nazvao ga je „besnim psom“ i „kraljem terorista“, a pre nekoliko dana „besni pas“ je u svojoj kući u Tripoliju, istoj onoj koju su američki avioni 1986. bombardovali po Reganovom naređenju, u prijateljsku posetu primio državnu sekretarku SAD Kondolizu Rajs. Kažu da je poseta protekla u izuzetno prijateljskom tonu, Gadafi je Kondolizi – koju je sve vreme posete zvao Liza – za večerom uručio i poklone, prsten i medaljon sa njegovim ugraviranim likom, lautu i primerak Zelene knjige sa posvetom.

Osim „Lize“, Gadafi je u poslednjih nekoliko godina sreo impresivan broj važnih svetskih državnika. Više puta se video sa bivšim britanskim premijerom Tonijem Blerom, u Francuskoj je bio Sarkozijev gost krajem prošle godine, u aprilu mu je u Tripoliju na radnom doručku bio Vladimir Putin. Na svim sastancima su potpisivani ugovori vredni milijarde dolara, a sa italijanskim premijerom Silviom Berluskonijem potpisan je sporazum o prijateljstvu i saradnji kojim je Italija pristala da investira oko pet milijardi dolara u Libiju – kao nadoknadu za nedela počinjena u vreme italijanske kolonijalne vlasti od 1911. do 1943. godine.

I pored plejade državnika iz najmoćnijih zemalja sveta koji žure da se sretnu sa Gadafijem, pukovnik je nalazio vremena i za državnike iz bivše Jugoslavije, zemlje koja je za njega uvek bila nešto posebno.

Legenda koja još kruži u svim delovima bivše Jugoslavije kaže da je sve počelo njegovim boravkom u vojnim školama u Sarajevu i Mostaru, ali Gadafi je posle završetka vojne akademije u Libiji bio jedino u Kraljevskoj vojnoj akademija u Velikoj Britaniji. Uzori mladom revolucionaru bili su Naser i Tito, a Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koje su priznale novu vlast. Gadafi je uvek govorio da je od Tita mnogo naučio, a sistem neposredne vladavine naroda preko narodnih komiteta na nivou opština u mnogo čemu podseća na naše samoupravljanje, najviše po efikasnosti.

Stane Dolanc je tvrdio da je Tito mnogo puta pri susretima smirivao plahovitog pukovnika, koji je bio spreman da podrži svaki pokret koji bi srušio režime u državama koje se nisu slagale sa njegovim zamislima. Gadafi je u SFRJ dolazio više puta, a svoje prijateljske odnose sa njim isticali su mnogi tadašnji državnici, poput Džemala Bijedića, koga je Gadafi jednom prilikom pozvao da zajedno klanjaju u džamiji u Mostaru.

Saradnja između dve zemlje počela je ekonomskom pomoći Libiji još u vreme kralja Idriza, da bi u godinama posle revolucije u ovoj zemlji radilo i više od 20.000 Jugoslovena. Privredna razmena je iznosila dve milijarde dolara, gradile su se luke, putevi, bolnice, u Libiji su radile hiljade jugoslovenskih lekara i medicinskih sestara. Mnogo je ljudi širom bivše SFRJ koji kažu da su im godine provedene u Libiji najlepše u životu. Zarađivalo se sjajno, a radilo kao što se uglavnom radi na istoku, bez žurbe i pritiska.

Jedan od najčešćih gostiju tih godina kod Gadafija je bio general Nikola Ljubičić, što nije čudno kada se zna da je u to vreme cvetala vojno-ekonomska saradnja. Jugoslavija je Libiji prodala više od 250 borbenih aviona tipa Galeb i Jastreb od 1974. do 1985, u uz njih su išli i sistemi naoružanja, zemaljska podrška, obuka pilota, održavanje, remonti… U Jugoslaviji su se školovale hiljade libijskih oficira, ali su Libijci studirali i na svim drugim fakultetima. Među njima i jedan od mnogih Gadafijevih sinova. Značajan broj ljudi u prvom krugu oko Gadafija bio je iz Jugoslavije, ili su ga činili Libijci školovani u Jugoslaviji.

Pošto je Amerika bombardovala Libiju 1986, pod optužbom da je kriva za podmetanje bombe u diskoteci u Berlinu u kojoj su se okupljali američki vojnici, Jugoslavija joj je pružila vojnu i ekonomsku podršku, što Gadafi nikada nije zaboravio.

Na Samit nesvrstanih održan 1989. u Beogradu Gadafi je stigao avionom u koji je bilo utovareno šest kamila i dva rasna arapska konja. Na ždrepcu je Gadafi želeo da jaše od Dedinja do Sava centra, od čega su ga domaćini – i glavni, Janez Drnovšek – jedva odgovorili. Osoblje koje se brinulo o vili u kojoj je Gadafi odseo žalilo se kasnije da su kamile pojele sve cveće i lišće u bašti pre nego što su odvedene u beogradski zoološki vrt. Gadafi je dao prilog od milion dolara za održavanje samita, ali nije štedeo svoju nesvrstanu braću. Žestoko ih je kritikovao zbog popuštanja pred imperijalističkim silama, završavajući svoj govor legendarnom rečenicom – „Zbogom smešni skupe!“

Za razliku od ostalih zemalja kojima je bio saveznik i kojima je u vreme ratova i kriza često delio verbalne šamare, prema zaraćenoj braći u bivšoj Jugoslaviji Gadafi je zadržao umeren ton i u najtežim danima. Bio je jedini arapski i islamski lider koji je održavao dobre odnose sa Srbijom, mada su ga zbog toga žestoko kritikovali šefovi država muslimanskih zemalja, ali je zato Libija bila i prva vanevropska zemlja koja je priznala Hrvatsku. Zadržao je veze i među bosanskim muslimanima, pokušavajući da posreduje u smirivanju rata. Gadafi je u to vreme bio jedan od retkih svetskih državnika koji je zaista izgledao kao neko kome je žao što se Jugoslavija raspada, i ko je pokušavao da na neki način pomogne, mada je za pomoć već bilo kasno.

U knjizi Protivudar – moje viđenje raspada Jugoslavije, general Veljko Kadijević, poslednji ministar odbrane SFRJ, kaže da je prilikom njegove posete Libiji u jesen 1991. Gadafi kao sugestiju rešenja jugoslovenske krize izložio predlog da se izvede „vojni puč“ kojim će vojska srušiti srpsko rukovodstvo, a da će onda sva ostala rukovodstva jugoslovenskih republika vojsku podržati. „Ja sam znao da su nekoliko dana pre mene kod Gadafija bili Gligorov i Izetbegović. Kada sam rekao Gadafiju da to verovatno nije njegova originalna ideja, već ideja onih koji žele da razbiju Jugoslaviju, da sam ja tu ideju i ranije slušao… Gadafi je odmah odustao od nje i prihvatio moje objašnjenje…“ tvrdi Kadijević.

Kako izgleda život pod sankcijama u Libiji su tih godina znali i sami. Pod optužbom da je kriva za obaranje aviona Pan-Ama iznad škotskog sela Lokerbi 1988, Libiji su 1991. uvedene sankcije koje su podignute tek 1999. U tim mutnim godinama kod Gadafija su u gostima bili Zoran Lilić, Nikola Šainović, Radoje Kontić… Libiju su pohodili i mnogi drugi Miloševićevi puleni, po različitim poslovima kakvima sankcije pogoduju. Gadafi je razgovarao telefonom sa Miloševićem, ali se nikada nisu sreli.

Moamer el Gadafi je osudio vazdušne udare NATO-a na Jugoslaviju čim je bombardovanje počelo. U aprilu 1999. je primio tadašnjeg potpredsednika jugoslovenske vlade Zorana Lilića koji mu je preneo „inicijativu“ za rešavanje jugoslovenske krize i zamolio ga za podršku. Za vreme bombardovanja Gadafi je želeo da pošalje tankere sa naftom u Bar, u čemu su ga sprečile zapadne sile. Iz tih godina potiče i priča o bliskom prijateljstvu nekadašnjeg predsednika SRJ Zorana Lilića i Moamera el Gadafija. Priča kaže da je prijateljstvo toliko jako da je početkom 2005, kada se na put u Tripoli spremala delegacija sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem na čelu, Gadafi poručio da u delegaciji obavezno mora biti i Lilić. Međutim, izvori „Vremena“ tvrde da Lilića pre te posete niko, pa ni Gadafi, nije pominjao, i da je legenda o prijateljstvu samo glasina.

Posle pada Miloševića, Gadafi je bio jedan od prvih državnika koji je poslao milion dolara kao pomoć novim vlastima. U februaru 2002. tadašnji premijer SRJ Dragiša Pešić posetio je Libiju. Gadafi je izrazio spremnost da jugoslovenskim preduzećima ponudi nove poslove u Libiji, uz reči: „Ako ste spremni, imaćete prioritet.“ Međutim, delovalo je kao da nove vlasti nekako sa nelagodom gledaju na ispruženu ruku, sve razmišljajući kako će zapadne zemlje reagovati na saradnju sa „leglom terorizma“, dok su mnoge zapadne zemlje već uveliko sarađivale sa Libijom, bez obzira na političke razmirice.

Za razliku od Srbije, susedi nisu bili tako gadljivi. Hrvatski predsednik Stjepan Mesić i delegacija privrednika bili su u Tripoliju 2003. godine, ugovorivši brojne poslove. INA je dobila pravo istraživanja i eksploatacije dva naftna polja, dogovorila kupovinu znatnih količina libijske nafte koja će se prerađivati u hrvatskim rafinerijama… Bosanski Energoinvest počeo je da šalje stručnjake u Libiju još 1992, a danas se Libija sprema da u Bosnu investira 500 miliona evra.

Poseta Borisa Tadića Libiji u januaru 2005. bila je dobar znak, u delegaciji je bilo i oko 40 privrednika. Tadić je dočekan s počastima rezervisanim za šefa države, a sa Gadafijem se sreo u četiri navrata. Kažu da je Gadafi bio oduševljen tim susretima, posle kojih su usledile nove ponude za učešće u velikim projektima, pre svega u građevini. S naše strane opet nije bilo adekvatnog odgovora, pre svega zbog haotične političke situacije, ali je bar politička saradnja ojačala. Slobodan Milosavljević je u decembru prošle godine odneo Gadafiju poruku kao lični izaslanik Borisa Tadića, a u aprilu ove godine u toj ulozi bio je Vuk Jeremić. Obe strane su se dogovorile da ožive mešoviti komitet za ekonomsku saradnju do kraja ove godine, kao i nastavak političkog dijaloga na najvišem nivou. U junu 2007. Ministarstvo za kapitalne investicije Libije ponudilo je srpskoj privredi poslovnu saradnju vrednu pet milijardi dolara u realizaciji projekata u Libiji. Libija je najavila da sigurno neće priznati nezavisnost Kosova, iako je još Toni Bler pokušao da utiče na Gadafija pričom o muslimanskoj solidarnosti.

Banalna je istina da je u međudržavnoj politici svake zemlje osnovni pokretač interes, ali da je Gadafi i u tome ponekad izuzetak. Pukovnik je u nastupima darežljivosti često znao da šakom i kapom deli novac siromašnoj afričkoj i azijskoj braći i, maštajući o mesijanskoj ulozi, što je domaće stanovništvo dočekivalo gunđanjem, smatrajući da je bolje da pare ostaju u Libiji koja ima dovoljno svojih problema. Pomagao je i mnoge oslobodilačke pokrete u svetu (njegovi protivnici su ih zvali terorističkim), ali su se Gadafijevi zanosi uglavnom završavali obostranim razočaranjem. Kada je reč o bivšoj Jugoslaviji – i Srbiji – Gadafijeva ruka je još uvek pružena, a razlozi za to sigurno nisu samo poslovi koje Libija ne može da obavi bez Srbije. U Libiju, prebogatu naftom i gasom, utrčavaju mnogo bogatije zemlje od naše, gazeći preko teških uvreda koje su do juče izricale na pukovnikov račun (u uvredama im, istina, pukovnik nikada nije ostajao dužan). Gadafijeve ponude su i izraz zahvalnosti za međusobnu pomoć u teškim godinama, kojih ni Srbiji ni Libiji nije nedostajalo. Vredelo bi ih prihvatiti, i zbog toga što je takva zahvalnost retka, i zbog toga što, kako reče jedan Bosanac, „zahvaljujući Gadafijevom merhametluku, nostalgiji i libijskim dolarima koje tamo zaradismo, i danas mnoge porodice kod nas mogu da žive“.