Rasim Ljajić,
Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, o hapšenju Ratka Mladića:
„Znamo da se to neće dogoditi ni danas, ni sutra, verovatno ni prekosutra, ni narednih dana.“
(B92)
Tatjana Vesnić,
studentkinja novinarstva iz Beograda, proglašena je za najlepšu učesnicu rijaliti šou programa „Survivor“. Otkriva kako joj je to pošlo za rukom, u teškim uslovima života, na pustom ostrvu u Panami:
„Moguće je biti ženstven što se tiče unutrašnje lepote, ali mi smo svi bili nakaze tamo. Mislim da nikada gore nisam izgledala u životu. Najviše mi je nedostajala čokolada. Sredstva za higijenu su mi falila na početku jer nisam mogla ni da se očešljam.“
(„Blic“)
Vesna da Vinča,
vlasnica agencije Miss Ju, kaže da je sigurno da „lepota nekad može da bude prokletstvo“:
„Prokletstvo je onda kada se shvati kao lično dobro. Onog trenutka kada žiri čarobnim štapićem pokaže na devojku, od tada svi mediji znaju ime do tada anonimne devojke. Od tog trenutka, narednih godinu dana kruna je drži visoko. One koje su shvatile da lepota nije privatno dobro nego misija, uspele su da opstanu i posle. Kompanija im godinu dana daje šansu da budu princeze, a one moraju da razumeju princip popularnosti i slave da bi to kasnije iskoristile.“
(„Press“)
Dragan Đilas,
gradonačelnik Beograda, na pitanje postoji li mogućnost da u budućnosti na čelu Beograda vidimo njega i Aleksandra Vučića zajedno:
„Sve je moguće. Moguće je da će jednog dana biti normalno da letimo na Mars.“
(„Press“)
Snežana Malović,
ministarka pravde, „ostaće zapamćena kao prva trudnica u Vladi Srbije“, priča zašto je pristala na ponuđenu funkciju:
„Imala sam dilemu da li da prihvatim tako odgovorno mesto pošto sam u drugom stanju. Ipak, prihvatila sam posao u Vladi, znajući da su i ministarka odbrane Španije i ministarka pravde Francuske takođe trudne i da to nikome ne smeta.“
(„Press“)
Slavko Jerković,
predsednik opštine Zemun, posle sednice na koju nije došlo šest odbornika:
„Mogli ste danas da vidite kako otpadnici od SRS-a uz pomoć DS-a pokušavaju da prekroje volju građana. To se dešava širom Srbije. Novicki iz DS-a je bukvalno upao na sednicu izborne komisije i oteo jednog člana. To je bila organizovana akcija. Nemamo nikakve informacije o šest naših odbornika. Tvrdimo da su ih kidnapovali. Od četvrtka se nalaze negde mimo svoje volje. Oni silom žele da prekroje volju građana. Neka sačekaju 2012. godinu i nove izbore.“
(„Večernje novosti“)
Jasmina Ana,
pisac i kolumnistkinja, predlaže rešenje:
„Postoji mnogo načina da se spasemo. Da sačuvamo mentalno zdravlje. Ako imate neku kuću u selu, bilo gde, možete izdati svoj stan u Beogradu na godinu-dve, da se odmorite od siromaštva. Ako nemate ništa van Beograda, možete, za male pare, iznajmiti stan ili kuću u nekom malom gradu ili selu. Usput, posadićete neko povrće, kupićete ovce. Ili koze… I videćete – hiljadu dinara tamo nije isto kao hiljadu dinara u Beogradu. Možda vam, tako opuštenim, padne na pamet neka sjajna ideja za posao. Bez stresa, i ideje izgledaju drugačije…
Preživeli ste najgoru krizu. Sad možete da se vratite u Beograd. Ako je to grad vašeg života i ako vas k sebi vuče ovaj novi beogradski asfalt. Možda život bez stresa i nije neki život. Možda kafica od trista dinara ima bolji ukus. Možda je bolje umreti od smoga nego od dosade. Tu blizu je i divno izletište – vazdušna banja Pančevo… A i Kovin, sjajno lečilište…
Sećate li se one pesme Sime Pandurovića: „Sišli smo s uma u sjajan dan, providan, lak, nama draga znan, i svetkovasmo otcepljenje to, od sveta…“
(„Politika“)
Aleksandar Vučić,
generalni sekretar Srpske narodne stranke, odgovara na optužbe bivšeg stranačkog kolege Krasića da koristi svoj „specifičan“ izgled, napućena usta i dečje lice:
„Nisam išao na plastične operacije, takvog me je majka rodila. Znam da nisam lep kao Zoran Krasić, prihvatam da nisam ni pametan ni pristojan kao Gordana Pop-Lazić, Vjerica i Nataša. Ali to me ne interesuje, zanima me šta mi možemo da uradimo za građane Srbije, da napravimo za budućnost ove zemlje.“
(„Pravda“)
N.N.,
medicinska sestra, koleginica majke Miladina Kovačevića, koji je u pritvoru u Centralnom zatvoru, „jedna je od onih koji su spremni da u svakom trenutku govore o Minji“:
„Miladina znam od malena. Oduvek je bio veseo i dobrodušan… Svi smo zbunjeni i u šoku. Zašto su se nameračili na jadno dete!? Nikada se nije potukao, nikada nikoga povredio, pa on je najpažljivije dete koje poznajem!“
Mitar Jovović,
„mladić kojeg je Minja krstio prošle godine, dok grli Minjinu mlađu sestru, kaže da mu je teško da priča o kumu i najboljem prijatelju“:
„Ne možete vi da razumete koliko mi nedostaje. Da je tu, sada bi se nas dvojica spremili da jurimo devojke. E, moj Minja, kume moj, šta ti uradiše zlotvori! Ne mogu da verujem da je nekome toliko zasmetao da mu se cela Amerika sručila na glavu!“
(„Pravda“)
Siniša Kovačević,
„proslavljeni dramski pisac, smatra da je Srbija doživela da dotakne dno“, govori o sebi:
„Nikada u sebi nisam imao autocenzorski aparat. Pisao sam drame u vreme zastrašujuće rigidnog komunizma, koje su bile tretirane kao antikomunističke. Tu su najveću hrabrost ispoljavali upravnici pozorišta ili urednici na televizijama, koji su te drame dozvoljavali. Jedina reperkusija koju sam mogao da preuzmem na sebe je da budem zabranjen pisac. Taj rigidni komunizam u vreme dok je Broz bio živ, a i posle njega, imao je određenog poštovanja prema velikim talentima, a ja sebe smatram takvim!“
(„Pravda“)
Goca Tržan,
pevačica, „otvoreno je podržala Borisa Tadića“, pa upitana da li ima nameru da se aktivno uključi u politiku, kaže:
„Ništa nije nemoguće. Nameravam da se kandidujem za predsednika Srbije, to sam i Borisu rekla. Samo se nasmejao, izgleda da me nije ozbiljno shvatio.“
(„Pravda“)
Saša Milojković,
modni kreator, „od svoje tridesete do četrdesete godine živeo je u Rusiji i vodio intenzivan život“:
„Stalno se nešto dešavalo. Svaki dan je bio ispunjen. U Rusiji čak i na minus četrdeset sve funkcioniše. Jednostavno obučete bundu i idete u provod!“
O Ruskinjama:
„Fascinantno mi je da čak i žene koje imaju skromna primanja redovno odlaze u frizerske i kozmetičke salone i da veoma polažu na negu. Vikendom odlaze u svoje vikendice i organizuju lepa druženja. Pije se votka, odlazi u saunu i uživa pored kamina…“
O krznu:
„Obožavam krzno pa su mnogi modeli rađeni i od kozje dlake. Volim životinje, nisam nemilosrdan prema njima, žao mi ih je, ali mi je žao i žena koje ne nose krzno. Mislim da je to dvostruki moral, po toj logici ne bi trebalo da jedemo meso i nosimo obuću!“
(„Hallo“)
Katarina Radivojević,
glumica, nedavno u ulozi Male boginje, o sebi kaže:
„Ne bih sebe nazvala boginjom, ali sam ostala dosledna svom umeću da ukradem nečije srce i da ga zadržim. Imam pravu kolekciju ukradenih srca.“
(„Hallo“)
Sergej Ćetković,
pevač, „zbog koga mnoge devojke seku vene, već skoro deceniju veran je supruzi Kristini“, otkriva šta su njegove obaveze u kući:
„Inače, izbegavam da se mnogo petljam u kuhinji, da ne smetam supruzi. Više sam zadužen za tehničke stvari u kući, kao što su menjanje sijalica, sređivanje instalacija, muzike, zvuka, videa. Ali, nisam lenj. S vremena na vreme imam trenutke kulinarske inspiracije. Volim da pripremim i aranžiram meze sa pršutom, sirom i paradajzom, a često napravim i dobru kajganu za doručak.“
(„Glorija“)
Goga Sekulić,
pevačica, „od prvog dana na estradi nikoga ne ostavlja ravnodušnim, uvek bez dlake na jeziku, govori to što misli“. Srećno je zaljubljena prvi put, a na pitanje kako je svog izabranika upoznala, kaže:
„Sasvim slučajno, u Crnoj Gori, krajem leta, sve je bilo krajnje spontano. Najpre sam zapazila njegov stajling. Nosio je crne pantalone, Gucci, kaiš i belu košulju. Bio je top, od glave do pete. Imao je i lepu mušku torbicu. Primetila sam da ima lepe ruke i osmeh. Posmatrala sam njegovo ponašanje i proučavala ga. U trenutku se rodila neka strast.“
(„Gloria“)
