»Imam četiri, pet školskih drugova koji rade u BIA, jedan od njih na telekomunikacijama. On mi je rekao: ‘Krile, ti ćeš biti slušan do kraja života, da odeš u manastir, da se pomanastiriš, oni će te slušati.’«

Ljubo Kuzmanović,

otac fudbalera i reprezentativca Srbije Zdravka Kuzmanovića, priča :

„Da vam kažem, nisam imao dobar osećaj za prvi meč. Noć uoči utakmice sanjao sam svakakve gluposti, znao sam da Srbiji neće krenuti najbolje na Svetskom prvenstvu. Al’ ajde, rekoh sebi, izgubićemo ili igraćemo nerešeno, nisam mogao ni u najgorim snovima da zamislim da će baš Zdravko da skrivi za penal.“

Gde je gledao utakmicu:

„Ja sam u rodnom mestu pored Modriče, a supruga i ćerka su u Bazelu. Odmah posle utakmice sa Ganom morao sam da odem među narod na lokalni fudbalski meč.“

Kakve su bile reakcije:

„Oni koji su bar jednom igrali fudbal razumeli su da se takve stvari dešavaju u ovom sportu. Nije mi prijatno, ali ne mogu da se krijem. Treba da se suočim sa svojom okolinom, bez obzira na to šta misle.“

(„Kurir“)

Elena Karić,

„uspešna poslovna žena, dizajnerka nameštaja“, majka, supruga, „život je podredila najmilijima, a svoju pažnju sve više poklanja i poslu u kojem je svakim danom gradila sve veći uspeh. Karijera dizajnera enterijera u Londonu napredovala je rapidnom brzinom“, otkriva kako izgleda jedan dan u njenom životu:

„Ustajem pre sedam ujutro i vežbam pre nego što deca ustanu. Onda Matija bira odeću za taj dan, a kad ga ispratim u školu imam sat vremena da pregledam elektronsku poštu, popijem jutarnju kafu i spremam se za dvadeset minuta. Potom Simon ide u školicu, a ja u kancelariju. Radni dan između gradilišta, sastanaka i proizvodnje traje mi najčešće do pola pet. Popodne je posvećeno isključivo klincima, a kada oni legnu, imam moju svakodnevnu anticelulit masažu – ne kažu džabe da lepota posle tridesete nije slučajna, a potom Jugoslav i ja imamo dva sata za nas.“

Kako vidi sebe:

„Ja sam kao Palčica sa srcem diva. Prilično sam neustrašiva, ali i osetljiva, pre svega na ljudsku tugu, nemoć i nepravdu.“

Kako je drugi vide:

„Ne znam kako me vide drugi i nikada tome nisam pridavala previše pažnje, ali sebe doživljavam kao Alisu u Zemlji čuda sa karakterom Pipi Duge Čarape. Spremna sam na mangupluk, sposobna da pomerim svet i granice za one koje su mi važni, a da mi se pritom ne izgužva haljina i ne pokvari konjski repić.“

Obožava slikarstvo i u svom domu ima zavidnu kolekciju slika, a po kom ih kriterijumu bira:

„Srpsko slikarstvo s početka 20. veka. Znate, nema loših slika i svaka umetnost je lepa. Sve što iznedri neki talenat za mene ima neprocenjivu vrednost, jer umetnost podstiče maštu, a ja volim da maštam. Ne znam za kog bih se slikara opredelila kao favorita – volim ekspresionizam, ali ako biste me pitali čiji mi se rad više sviđa, Nadeždin ili Dobrovićev, to bi bilo kao Sofijin izbor. Kako da se opredelim između Konjovića i Bijelića, Milana Milovanovića ili Mališe Glišića, Save ili Paje, Peđe Milosavljevića ili Marka Čelebonovića. Bilo je to produktivno vreme i šteta što ne postoji neka zakonska regulativa da svako ko je zaradio iole veći novac mora da ulaže u kulturnu baštinu svoje zemlje.“

(„Story“)

Radiša Mihailović,

„požarevački ‘Topalović’, koji je prema svom nadimku i firmi dao ime, nije poznat samo po najskupljim sanducima na ovim prostorima. To je čovek koji je poslednji vozio pokojnog Slobodana Miloševića do njegove večne kuće“:

„Čini mi se, kako vreme prolazi, da je interesovanje za ovim mojim sivim mercedesom sve veće. Iako u voznom parku imam petnaest savremenih vozila za ovu namenu, ima onih koji hoće da pokojnika do večne kuće prevezu baš automobilom u kojem sam vozio Slobodana. A događalo se i da to bude poslednja želja pokojnika. I sad, kako rodbina poslednju želju mora da ispuni, bivalo je da sam nekoliko puta držao pokojnika duže u hladnjači dok se vozač s mercedesom ne vrati iz inostranstva.“

O poslu:

„U početku sam sanjao pokojnike, priviđale su mi se neke stvari, mozak valjda na svoj način reaguje na to.“

O trendovima:

„Na grobljima u istočnoj Srbiji niču prave vikendice, komplet opremljene. Tu pokojnik ima sve što je imao na ovom svetu. Može da skuva sebi kafu, da prilegne, telefonira, pa i vesti i neki film da odgleda. E, pa kad je sve tako, onda ne može da leži u bilo kakvom sanduku. Jeste ovaj kraj poznat po tome, ali nije to slučaj samo ovde. Dolaze mi ljudi iz Beograda, Obrenovca, Lazarevca, Uba… Mora da se komšija pretekne bar za nijansu i u ovakvim situacijama. Tako su neki ljudi iz Obrenovca kupili neki luksuzni sanduk, pa tražili da ga još obogatimo nekim detaljima, nekim figuricama, a onda nije prošlo petnaestak dana, stiže njih nekoliko i traži isti takav sanduk, isto opremljen, samo sa dvostruko više detalja.“

Kako je došao do prestižnog klijenta:

„Pitalo me je mnogo njih kako to da sam ja vozio pokojnog Slobodana. Jednostavno. Kod mene dolaze svi iz grada, od predsednika opštine, načelnika policije, sudija, profesora, do, da tako kažem, običnih ljudi. Moje usluge svima trebaju. Sa svima se znam. Kad je trebalo da se doveze Slobodan, ljudi iz organizacionog odbora za sahranu su me pitali mogu li ja da organizujem prevoz kroz grad do njihove kuće. Pristao sam. Sećam se da smo mercedes kojim smo ga vozili sređivali cele noći. Dobro, on je sređen, ali smo hteli da mu uklonimo sve sitne nedostatke, čak smo mu i prednji branik prefarbali, a unutrašnjost optočili bordo svilom.“

(„Ilustrovana politika“)