Pitanje je afiniteta da li gledalac može da doživi dramsku književnost u muzičko-scenskoj formi kakav je mjuzikl. Sam razlog da se drama, koja podrazumeva tragički sukob i katarzu, pretoči u mjuzikl je želja za „olakšavanjem“ žanra. Mjuzikl je nužno sveden na sentimentalnu priču sa muzikom, što je u osnovi samog termina melodrama (drama sa muzikom). Kao i u svetu, i kod nas je, zbog toga, ova forma postala vrlo popularna, ne samo u Pozorištu na Terazijama, koje neguje isključivo komediju i mjuzikl, već i na scenama na kojima se ova pojava ne očekuje.
Autori pretakanja dramske radnje u mjuzikl odavno ne biraju sredstva da bilo koji tekst olakšaju muzičkim žanrom. U pozorištu na Terazijama se igra Glorija, po tekstu Ranka Marinkovića, u režiji Ive Milošević, drama koja problematizuje pitanje greha i oproštaja, dugo igrana na scenama bivše domovine kao tragična priča. Danas, nju gledalac može da popije spakovanu u muzičku ljubavnu priču između lepih mladih ljudi.
U Beogradskom dramskom pozorištu upravo je izvedeno Vedekindovo Buđenje proleća, komad s kraja devetnaestog veka, koji govori o odrastanju, buđenju seksualnosti i društvenom odgovoru na to. Drastičan, u Nemačkoj dugo zabranjivan Vedekindov komad, više puta viđen kod nas (trenutno se, kao drama, igra u Malom pozorištu „Duško Radović“, u režiji Anje Suše), u mjuziklu je fokusiran na ljubavnu priču, u kojoj dvoje tinejdžera, Vendla (Paulina Manov) i Melhior (Ivan Tomić) bivaju brutalno ubijeni reakcijom odraslih na njihovo „buđenje proleća“.
Nebojša Bradić, reditelj predstave, iskusnim rediteljskim rukopisom razvija na sceni priču o odjecima najtežeg doba u ljudskom životu, detinjstva. Nužno, kako zahteva žanr mjuzikla, radnja poprima preuveličane, groteskne motive. Đurđija Cvetić i Dragan Petrović Pele, kao roditelji, profesori, kao reprezenti skučenog, zlog sveta odraslih, nose kroz mjuzikl taj scenski znak pomerenog, iskrivljenog morala, što ima za posledicu propast njihove dece i učenika. No, središte Vedekindove drame, intimno osećanje izgubljenosti mladih u lavirintima nepoznatih osećanja, mjuzikl iznosi na videlo, čineći eksplicitnim ono što aristotelovsko pozorište pokušava da sakrije u zapretenu dramsku radnju. I sve je u mjuziklu očigledno i sračunato na efekat songa koji, opet, nema mogućnost da izazove emotivni odgovor kod gledaoca, pa ni katarzičnu reakciju.
Uživanje u mjuziklu je drugačije vrste: iako nije milozvučan, song u rok varijanti predstave, kakva je Buđenje proleća, situira dramski tekst u naše vreme, čini ga nužno savremenim i dopušta gledaocu, čak iako mu ta vrsta muzike nije bliska (muzički direktor Vladimir Pejković), da se oseti učesnikom u zaveri protiv ljubavi i, naročito, slobode.
Dankan Šejk (muzika) i Stiven Sater (tekst), autori mjuzikla Buđenje proleća, po tekstu Franca Vedekinda, nagrađenog sa osam Toni nagrada za 2007. godinu, Gremijem za 2008, i četiri „Olivije“ nagrade za 2009. godinu, i u originalnoj preradi teksta pomerili su njegovo značenje ka pitkijoj formi, sukobu generacija, bez pripadajućeg mraka očaja dece koja ne razumeju promenu sopstvenog bića. A beogradska varijanta mjuzikla Buđenje proleća je ukazala na mane ovdašnjih pogleda na slobodu izbora, bez obaveze da Vedekindovu dramu prebaci u dvadeset prvi vek.
