»Rođeni u YU«, JDP:Tragovi u krvi

Na početku predstave Rođeni u YU (režija Dino Mustafić; Jugoslovensko dramsko pozorište), svi glumci koji su u njoj angažovani izgovaraju svako svoj „jedinstveni matični broj građana“ iliti JMBG; na kraju predstave ta se scena ponavlja, osim što sada izgovaraju i svoja imena i prezimena: Marko Baćović, Slobodan Beštić, Predrag Ejdus, Mirjana Karanović, Anita Mančić, Branka Petrić, Anđelika Simić, Milena Vasić, Radovan Vujović.

Nije li „klasična“ ideja pozorišnog čina to da u njemu glumac bude „neko drugi“? Da se zove drugačije nego što mu to piše u ličnoj karti, da drugačije govori i čini, da uprizoruje nekoga i nešto što nije on/ona, tamo izvan scene, sa one strane nevidljive, ali zato ne manje neprobojne pozorišne rampe? Na kraju krajeva, je li, zato je glumac?! Za Mustafića i ekipu dramaturga koji su radili na ovoj predstavi bez klasičnog dramskog tekstualnog predloška (Božo Koprivica, Filip Vujošević, Milena Bogavac; Maja Pelević, Miloš Krečković; JMBG-ovi nepoznati), kao i za „spoljne“ autorske saradnike iliti pridonosnike, među kojima su i Dušan Jovanović i Goran Stefanovski, radikalno razbijanje te konvencije, pa i razni drugi vidovi relativizovanja pozorišne iluzije, nisu bili samosvrhoviti teatarski „subverzivni“ čin (uostalom, i nije taj postupak tako nov i radikalan da bi danas nekoga ostavio bez daha i da bi samim sobom bio neka vrednost), nego prikladno sredstvo kojim su naumili naglasiti specifičnost pozorišnog poduhvata zvanog Rođeni u YU. I u tome su svakako uspeli.

DECA JUGOSLAVIJE: Ova je predstava, naime, nešto sasvim drugačije od klasičnog „repertoarskog pozorišta“. Ovo je, moglo bi se reći, pre neka vrsta kolektivnog autobiografskog eseja, ispisanog pozorišnim sredstvima. Kako sad to – autobiografsko, a kolektivno? Priča komada-bez-komada Rođeni u YU zapravo je niz fragmenata, krhotina i memory gelera (ako je i dolepotpisanom dozvoljeno autocitiranje) koje povezuje potraga za, hm, ne toliko onim prustovskim izgubljenim vremenom (kako bi to bivalo sa klasičnim „jugonostalgičarskim“ sentiš diskursom, koji ume da bude estetski problematičan kad u neprevrelom stanju istupi iz sfere privatnog) koliko za izgubljenim ili bar ozbiljno poljuljanim identitetom „dece Jugoslavije“. A baš to su svi glumci i drugi akteri ove predstave, a svakako i gro njenih dosadašnjih i budućih gledalaca: svi smo mi rođeni u Jugoslaviji (i njeni smo sinovi i kćeri, šta god mislili i osećali prema preminuloj/ubijenoj „majci“). Pretežno onoj socijalističkoj, ali i Kraljevina dolazi u obzir (kao u slučaju Branke Petrić).

Kada jedan Frederik Begbede piše Francuski roman, u kojem među ostalim preispituje i to šta danas (za njega) uopšte znači biti „Francuz“, on barem može da se pozove na predstavu – koliko god po mnogo čemu klimavu, zastarelu, čak lažnu – o jednom stabilnom identitetu, s kojim ćeš se konformisati ili koji će te, pak, žuljati, pa ćeš nastojati da ga redefinišeš, da ga proširiš u nekim do tada nezauzetim pravcima, što je sasvim normalno činiti sa živim identitetima. Biti, međutim, „rođen u YU“ i biti bitno ljudski i identitetski određen time – a to su svi akteri ove predstave, osim možda Radovana Vujovića, godište orvelovsko, osamdeset i četvrto, jedinog dovoljno mladog da se na početku predstave „pobuni“ protiv Beskrajne Priče o Jugoslaviji – znači proživeti godine pune zrelosti i snage u svojevrsnoj vezanosti za mrca: osloboditi ga se ne možeš jer ti je pod kožom; verovati da ga možeš sastrugati sa sebe ili je utopija ili podlaštvo – ovo potonje dokazuju brojni primeri onih koji su u tome „uspeli“ tako što su postali nacionalistički konvertiti, neretko upadljivo histerični mrzitelji delova sopstvenog dojučerašnjeg identiteta. Mustafić i saradnici, dakle, svoje preispitivanje iliti merenje tragova YU u krvi svih nas koji – sa bilo koje strane rampe – sudelujemo u pozorišnom činu, prevashodno prepuštaju samim glumcima: otuda je „recitovanje“ nečega naizgled tako nepozorišnog kao što su JMBG-ovi desetak građanki i građana koji su zaposleni kao „izvođači glumačkih radova“ zapravo promišljen i duboko smislen potez: izvlačeći ih iz bezbedne (pa makar i vrhunski izvedene) rutine klasičnih glumačkih zadataka, reditelj i dramaturzi puštaju glumce da presudno kreiraju tok i oblik „dramske“ priče, ispunjavajući je ličnim uspomenama, emocijama, reminiscencijama na mladost i odrastanje u Zemlji Koje Nema, na sve lepo na šta ih asocira, ali i na simptome njene buduće propasti, kao i na krvavu i sramnu propast samu. Nezahvalno je izdvajati nekog od aktera, od izvanrednih Ejdusa i Baćovića do Mirjane Karanović koja lako i prirodno zagospodari pozornicom pri svakoj „svojoj“ sceni, no opet, scene Branke Petrić, naročito njena priča o životu sa Bekimom Fehmiuom, i o jednoj strašnoj umetnikovoj Samoći usred nesreće, samoći preko koje smo manje-više svi odveć dugo odviše olako prelazili, jesu nešto što će malo ko od gledalaca ove predstave ikada uspeti da zaboravi.

RITUAL I KATARZA: Katarzično dejstvo ovoga pristupa ne izostaje, što se jako dobro da osetiti u publici (dolepotpisani je gledao prvu reprizu), koja precizno oseća i proživljava sa glumcima ovaj svojevrsni oslobađajući ritual očišćenja. Kad smo već kod rituala i katarze: pri početku predstave intonira se himna Hej, Sloveni, koja će mnogima od nas rođenih u YU biti jedina u našim životima prema kojoj nešto osećamo; nemali broj ljudi u publici ustaje, neki i pevaju, što nije akt pozorišne naivnosti (jer gledalac dobro zna da je intoniranje himne, svejedno koje, deo dramskog čina, kojem on načelno tek „spolja“ prisustvuje, isto kao što neće početi da beži ako neko Dramsko Lice sa scene pripuca ili poviče „požar!“), nego je svojevrsna demonstracija, akt solidarisanja i aktivne emotivne razmene, poruka koja glasi: razumemo se dobro, o istome govorimo.

Sa čisto „pozorišnog“ stanovišta, Rođeni u YU sasvim je rizičan poduhvat. Stvar je lako mogla da krene po zlu ili da se naprosto negde raspadne; ruku na srce, ima tu i viškova i praznijeg hoda, dvočasovnoj predstavi treba neko vreme da se razmahne, ali se rizik naposletku ipak isplatio. Umetnost koja se sistematski ne hvata u koštac sa bitnim, bolnim, kontroverznim značajkama identiteta samih umetnika i ljudi oko njih možda može biti „lepa“, ali teško da može biti dobra, kamoli važna – ne u banalno socijetalnom, nego u emotivnom, dubinskom smislu. Rođeni u YU utoliko je i važna i odvažna predstava. A ako niste rođeni u YU – onda ništa…

(JMBG poznat redakciji)