Svaka epoha ima svoje zvezde, kao što i svaka zvezda ima svoje fanove, pa bilo da je reč o filmskoj umetnosti, muzici, slikarstvu ili politici. Perikle, Cezar, Mikelanđelo, Mocart, Bitlsi, Pikaso, Ketrin Hepbern, Merilin Monro, Vorhol, Gandi, Madona, Obama, Opra Vinfri, dalaj-lama. Industrijska revolucija i otkrivanje parne lokomotive, te ubrzavanje transporta, kasnije i razvoj telekomunikacija i pojava interneta rezultirali su svakodnevnim uvećanjem broja novih zvezda, kao i ponovnim upoznavanjem sveta sa onima iz nekog minulog doba. Iako Klimt ne spada u zvezde kojima je potrebno preveliko predstavljanje, proslava 150 godina od njegovog rođenja, koju vlasti Beča ubrzano privode kraju, bez sumnje će privući izuzetnu pažnju. Koliko je Austriji ovo značajan jubilej, ali i prilika za promociju turizma i finansijski oporavak prestonice nakon ekonomske krize, govori činjenica da je za program angažovano čak devet muzejskih institucija samo u Beču: Belvedere, Leopold muzej, Albertina, Muzej istorije umetnosti (KHM), Muzej grada Beča, Kunstlerhaus, MAK, Austrijski muzej pozorišne umetnosti i Etnografski muzej pripremaju izložbe kojima će tokom tekuće godine predstaviti rad i život Gustava Klimta, ali i bolje upoznati javnost sa istorijom secesije, kao i društveno-istorijskim okolnostima u kojima je ovaj pokret nastajao.
SECESIJA: Stogodišnji mir koji je u Evropi uspostavljen nakon Napoleonovog poraza 1815. godine i kratkotrajne restauracije prethodnog sistema, zasnivao se na postepenom jačanju buržoaske klase. Značajnu ulogu u održavanju mira imali su jačanje kapitalizma i izgradnja liberalnog ekonomskog sistema, koji se karakterisao sve većim odustajanjem od državnih intervencija u ekonomskim aktivnostima. Društvene i tehnološke promene su, bez sumnje, bile glavni preduslov velike transformacije, kako u samom društvu tako i u umetnosti, a Francuska, koja je bila najviše uzdrmana Napoleonovim promenama, svakako je u tom pogledu prednjačila. Pariz je postao neprikosnoveni centar iz kojeg su se umetnički uticaji novih, avangardnih pravaca dalje širili Evropom u nastojanju da raskinu sa tradicionalnim poimanjem umetnosti. Ukrašena natpisom „Vremenu njegova umetnost, umetnosti njena sloboda“, Zgrada secesije u Beču svedok je previranja koja su postajala sve očiglednija u austro-ugarskom, ali i u evropskim društvima na prelazu vekova. Godine 1897, 22. maja, grupa 19 austrijskih umetnika, predvođenih Gustavom Klimtom, ustala je protiv sistema vladajućih estetskih vrednosti otelovljenih u državnoj instituciji – Künstlerhaus – pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu. Pod optužbom da je ovo udruženje okrenuto istoricizmu i vrednostima zaostalim još iz doba konzervativnog kancelara Meterniha, grupa umetnika je pokazala spremnost da se pozicionira u skladu sa modernim vremenom. Neslaganje sa političkim i estetskim vrednostima u državi, umetnici koji su formirali bečku secesiju – Klimt, Jozef Hofman, Jozef Marija Olbrih, Oskar Kokoška i drugi, svrstali su Beč među prestonice avangarde. Iako nisu pripadali jedinstvenom stilu, za razliku od mnogih drugih grupa koje su nastajale pre i nakon njih, secesionisti su se brzo orijentisali ka dekorativnom stilu karakterističnom za epohu, kakvi su uostalom jugendstil i art nuvo. Upoznajući bečku publiku sa impresionizmom i paralelno krčeći put art dekou i ekspresionizmu, secesija je izvršila veliki uticaj na umetničke tokove u čitavoj Istočnoj Evropi, a posebno onim delovima koji su bili pod Austro-Ugarskom upravom.
KLIMTOVE ŽENE: Kao prvi predsednik pokreta secesije i njegov pokretač, Klimt se u grupi isticao koliko po svojoj ekscentričnoj pojavi toliko i po visoko erotizovanim prikazima na platnima, nepojmljivim za umetnost tog vremena. Istakavši se kao dekorater novoizgrađenih vila u Ulici Ring (Ringstrasse), Klimt se usudio da napravi korak o kojem mnogi umetnici maštaju. Pošto se usprotivio ukusu bogatih naručilaca njegovih radova, on se otisnuo u oslikavanje prikaza neprihvatljivih u malograđanskom bečkom društvu. Zbog nekih radova kao što su Filozofija, Pravda i Medicina, koji su urađeni za tavanice zgrade Bečkog univerziteta, savremenici su ga nazivali pornografom i optužili za uvrede nosilaca glavnih tekovina civilizacije. Način na koji je Klimt koristio otkrića Sigmunda Frojda o podsvesti i instinktima, koje Frojd formuliše gotovo u isto vreme kad Klimt slika ova tri dela, izazvao je velike skandale u periodu 1900–1903, kada su platna prikazana javnosti. Osim što ga kritikuju zbog opskurnih simbola koje koristi zarad kritike društva, kritičari Klimta optužuju i za besramnost prilikom prikazivanja ženske seksualnosti, kojom umetnik postaje opsednut.
Iako Klimt nije ni prvi ni poslednji umetnik u istoriji sa izuzetnim uspehom kod žena, njegov izbor se gotovo isključivo svodio na žene iz visokih buržoaskih krugova sa istaknutom lepotom i uzvišenom ženstvenošću. Prepoznavši Frojdovo otkriće nemorala kao pokretačku snagu kreativnosti, osnivanje i predvođenje secesije dovelo je do ubrzane transformacije Beča, koji je od multikulturalne prestonice poluperiferijskog karaktera postao novo stecište avangardnih ideja. Ono što je pak razlikovalo Klimta i ostale umetnike koji su pripadali secesiji od njihovih kolega, u Parizu i Berlinu pre svega, jeste njihov društveni položaj. Naime, Klimt nije bio siromašni mladi buntovnik koji je eksperimentisao sa novim stilovima i umetnost stvarao radi same umetnosti, kao što je to bio slučaj sa larpurlartistima u Parizu. On je bio pripadnik srednje klase, dobro etabliran u bečkom društvu, sa značajnim vezama, ugledan građanin koji je u umetnosti prepoznao mogućnost društvenog napretka i životnog boljitka. Prva ozbiljna kritika koja je secesiji i dala revolucionarni karakter, koji se, na prvi pogled, možda nije prepoznavao, bilo je prikazivanje upravo radova u zgradi Univerziteta. Kontroverze koje su ova tri rada izazvala u konzervativnim krugovima bečkog društva, a u kojima je umetnost viđena kao sredstvo za održavanje statusa quo, sprečile su Klimta da postane profesor na Akademiji lepih umetnosti. Sva tri platna otkupili su različiti privatni kolekcionari, a zajedno su poslednji put viđena na izložbi 1943. godine. Dve godine kasnije Filozofija, Medicina i Pravda izgorele su u dvorcu Imendorf gde je bio sklonjen deo Klimtovih radova. Požar su podmetnuli pripadnici SS jedinica u strahu da vredna umetnička dela ne dospeju u ruke neprijatelja koji je napredovao. Kada je reč o nacistima, ne treba zaboraviti da je Klimtova potomkinja, Marija Altman, morala da pokrene sudski proces protiv grada Beča ne bi li ostvarila pravo da nasledi Klimtova platna koja su zaplenjena tokom Drugog svetskog rata. Iako je Altmanova pobedila u sudskom procesu, pitanje koje javnost ne treba da smetne s uma prilikom posete ovogodišnjih izložbi posvećenih Klimtovom jubileju, jeste da li je biznis zaista u tolikoj meri iznad čovečnosti kada su za ostvarivanje prava neophodni sudski procesi iz čije se senke pomalja nacistička istorija.
IZLOŽBE: Bogat izložbeni repertoar, koji su pripremili spomenuti muzejski centri, počeo je već krajem 2011. godine, izložbom „Gustav Klimt i Jozef Hofman“ u Belvederu, gde je prikazana saradnja slikara i arhitekte. Čelnici Leopold muzeja su organizovali čak dve postavke. Prva, pod nazivom „Klimt intimno“, biće otvorena 24. februara u samom muzeju, a posetiocima će prikazati kolekciju razglednica koje je Klimt slao dizajnerki i svojoj dugogodišnjoj ljubavi Emiliji Flege. Drugi deo izložbe biće otvoren na godišnjicu Klimtovog rođenja, 12. jula, u centru „Gustav Klimt“ u gradiću Kamer na jezeru Ater, gde je nastalo pedesetak pejzaža sa prepoznatljivim horizontom koji ima naglašenu dubinu. U Albertini će od 14. marta biti izloženo 170 ljudskih studija i alegorija izrađenih različitim tehnikama. Izložba „Protiv Klimta – Gola istina“ biće otvorena u Muzeju pozorišne umetnosti 10. maja, a centralno Klimtovo delo koje je poslužilo kao inspiracija za ovaj događaj jeste njegovo manje poznato platno Gola istina. Muzej grada Beča prikazaće kolekciju od 400 erotskih crteža i skica, dok će Etnografski muzej od 25. maja obezbediti uvid u približno 350 vezova i komada tekstila izrađenih sa dezenima jugendstila koje je dizajnirala Emilija Flege. Pored ovih izložbi, spomenici poput Zgrade secesije, u kojoj se nalazi čuveni Betovenov friz, kao i palata Štoklet sa svojim mozaičkim frizom, nezaobilazna su mesta posete Klimtovih obožavalaca.
Ono što će ostati uočeno tokom eventualne posete Beču jeste visok stepen komercijalizacije Klimtovog dela. Šolje, magneti za frižider, marame, reprodukcije njegovih radova samo su deo svakodnevne masovne proizvodnje predmeta na koje se kače printovi poznatih umetnika. Ugostitelji, proizvođači alkoholnih pića i mnogi drugi već su počeli da plasiraju čitav niz proizvoda sa imenom umetnika ili nekog od njegovih dela, a njihov broj se svakodnevno uvećava. Posetioci ove proslave biće u prilici da kupe keramiku sa Klimtovim zlatnim ornamentima, a tu je i Klimt torta, „Kuve Klimt“, ali i omoti za telefone, podloge za miša, Barbi u haljini sa jugendstil dezenom i tako dalje. Osim toga, ukoliko ime ovog umetnika ukucate u onlajn prodavnici Amazon.com dobićete preko 1300 artikala na kojima se nalaze reprodukcije njegovih slika. Na publici je da odluči da li će ovo smatrati kičizacijom dela vizionara koji je imao ključni uticaj ne samo na transformaciju Beča od perifernog grada ogrezlog u istoricizam do prestonice modernizma, već i na rad umetnika kakvi su Egon Šile i Oskar Kokoška. Ono što neminovno ostaje jeste činjenica da je Klimtovo delo, bogato simbolima vezanim za ono mračno u našoj podsvesti, izvršilo veliki uticaj na umetnost 20. veka, koji je konačno mogao da počne sa završetkom Prvog svetskog rata, pred čiji kraj se okončao i Klimtov život.
