Pre nekoliko dana sam upoznao kolege sa zagrebačkog radija Antena i saznao više o njihovom popularnom programu. Iznenadilo me da među džinglovima ovog radija važno mesto zauzimaju zezanja na temu „Survajvera“. Prave se rep pesmuljci o zanosnoj Staniji, Avi Karabatić koja ima „dva adrenalina“ i tako redom. Naravno, zanimalo me da li je ova ex-Yu zajednica na pustom ostrvu Kostarike interesantna za gledaoce u Hrvatskoj. Nekako paralelno, putujući oko Srbije, od Mađarske, Austrije, Slovenije, Hrvatske i Bosne, pa ponovo do Srbije, primetio sam da radio-stanice zvuče gotovo identično. Naduvani bas efekti, glasovi kao u trejlerima za holivudske filmove, tri, pet ili sedam pesama u nizu, iste reklame, avet uniformisanja i formatiranja uz gubitak identiteta. Sve isto.
Pitam se da li je uniformisanje TV programa, koje se odigralo mnogo ranije, dovelo do toga da se u tom TV esperantu odlično razumemo. Do izvesne mere – to se zaista i dogodilo, jer gledaoci širom bivše Jugoslavije znaju da gledaju poznat format, pravila su postavljena i svi se ponašaju onako kako publika očekuje.
Znam da će ovo zvučati skaredno, ali postavljanje okvira za pop-kulturni dijalog možda je važnije nego što smo mislili. Kada su zagrebački muzičari osamdesetih gostovali u Beogradu, ili beogradski u Zagrebu, razumeli su se jer su delovali u okviru istog kulturnog miljea. Danas imate sličnu situaciju jedino tokom pregovora Srba i Albanaca sa Kosova. Kada se u Briselu na sastanku nađu Edita Tahiri i Borko panker, tu se postave pravila i okviri u kojima dijalog funkcioniše. Što se televizije tiče, moj omiljeni deo je hiljadu puta emitovani klip (TV pokrivalica) gde se Edita i Borko rukuju, zatim sedaju za sto, posrednici se smeškaju, a Borko pred gašenje kamere okrene glavu u stranu i sa usana mu pročitate: „Apsolutli!“ Tada počinju razgovori – mi smo videli bacanje novčića, biranje strane i čuli zvižduk za početak. Strane su saglasne – pravila žanra postavljena – počinje „Survajver“.
Ono što su mi kolege iz Zagreba rekle, veoma podseća na stanje u Beogradu. Svi sagovornici će vam reći da malo, na preskok ili nikako ne gledaju „Opstanak“ u Kostariki, ali mediji se svakodnevno i uporno bave onim što tamo upravo nedostaje – događajima. Pusto ostrvo je metafora nezbivanja, baš kao i prostor bivše Jugoslavije gde se ništa ne dešava, osim jalovih i besmislenih čarki, ispada besa, neprincipijelnih koalicija (setite se, to je smislio Vasil Tupurkovski) – nema suštinskih promena. Pošto nema događaja – novine se time najradije bave, stvarajući atmosferu nadmetanja. U suštini, do danas se desio sex, dva toplesa, jedne skinute gaće u žaru borbe i – ništa više. Ostatak su verbalne akrobacije starleta, beskrajne svađe unutar saplemenika i među plemenima, glad i zamaskirane nacionalne podele. Da li su se nacionalne podele izgubile na pustom ostrvu? Da li to može biti lek za posvađane lidere i ostrašćene šoviniste – 100 dana u Kostariki sa onima koje najviše mrzite, a ne možete od njih da pobegnete? Zvuči kao poziv na letovanje u Hrvatskoj sa bilborda u Beogradu uoči sezone.
Shvatio sam da tu leži još jedna iluzuja, jer ne moramo da zapucamo do Kostarike da bismo pobegli jedni od drugih, naša Kostarika je i ovde u komšiluku.
Na kraju, ovo izdanje serijala „Survajver“ donelo je i jedno novo i originalno zanimanje. Konačno znamo čime se bave svi oni eksperti, dobro informisani izvori, urednici i novinari žute štampe – to su socijalni hroničari. Da biste bili dobri u ovom poslu, morate znati sve o estradi, politici (iz ugla koji vas zanima), morate posedovati znanja o estradi u okruženju, posedovati razvijenu socijalnu inteligenciju i konačno – morate ispuniti još jedan uslov. Da biste bili uspešan i uvažen socijalni hroničar – morate postati deo miljea kojim se bavite. Da biste ih razumeli – morate biti kao oni, što podrazumeva odevanje, intervencije estetske hirurgije, ili boravak u rijaliti programu. Socijalni hroničar nije naučnik koji pokušava da se distancira od objekta svog proučavanja. Što se mene tiče, potpuno mi je svejedno ko će pobediti, ali voleo bih da se socijalni hroničari iz okruženja što pre sastanu i objasne sebi i nama kako da živimo složnije. Apsolutli!
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
