Jedna pesma Bilija Kolinsa

Mrak lokalne garaže nije toliki
da ne uočiš pinap kalendar
iznad police sa alatom.
Uši ti zvone od zvuka
mehaničarevog čekića po auspuhu
te se primičeš i vidiš da ovaj mesec
ne pripada onoj što gura kosačicu, u
slamnom šeširu, prekratkom plavom šorcu
i košulji vezanoj u čvor ispod grudi.
Ni onoj u admiralskoj kapi, nagnutoj,
sa rukama na ogradi mola,
osvrnutoj preko malih jedara na ramenima.
Ne, ovo je Mart, mesec velikih vetrova,
sasvim prikladno, pripada onoj što šeta psa
duž gradskih pločnika po buri.
Jednom rukom jedva drži skupa šešir i glavu
dok drugom šeta malog psa
pa joj nije preostalo ruku da spusti
suknju koja je zaigrala oko pojasa
otkrivajući duge noge u čarapama i, da, tajni
aparat pojasa sa žabicama. Treba li reći
da joj se u konfuziji vetra i uzbuđenog psa
povodac omotao oko članaka
nekoliko puta, pridavši joj prilično sputan
i nemoćan izgled koji su pogoršale
nemoguće visoke potpetice na kojima se klati.
Ti bi želeo da joj pritekneš u pomoć,
pokupiš u naručje malog psa,
otpleteš povodac i povedeš je na sigurno
gde ćeš primiti njenu beskrajnu zahvalnost, ali
mehaničar te zove da vidiš
nešto ispod kola. Izgleda da je
nabasao na problem i da će posao
koštati više nego što je rekao i trajati
mnogo duže nego što je mislio.
E pa, tu se ništa ne može, čuješ se kako kažeš
vraćajući se na svoje mesto kod alata,
znajući da ćeš čim se čekićanje nastavi
polako podići stranicu kalendara,
tek toliko da naslutiš šta
nam donosi budućnost: ah,
crveni istačkani kišobran Aprila i njen
okrenuti dlan veselo isturen u kišu.